Žiri kojim predsedava Teofil Pančić doneo je danas odluku da NIN-ovu nagradu za roman 2019. godine pripadne Saši Iliću za roman Pas i kontrabas (Orfelin).
U obrazloženju žirija stoji da je Pas i kontrabas „kompleksna priča o prošlosti i sadašnjosti i povratak velikoj naraciji“.
Za nagrađeni roman glasali su Branko Kukić, Marjan Čakarević i Marija Nenezić, a za roman Milenka Bodirogića Po šumama i gorama, Teofil Pančić i Ivan Milenković.
Pored ova dva naslova, u užem izboru su takođe bili: Mulat albino komarac Steve Grabovca, Grozota ili … Slobodana Tišme i Yugoslav Ane Vučković, piše BBC na srpskom.
Da je rad u žiriju bio veoma uzbudljiv, potvrdio je Ivan Milenković, rekavši da je konkurencija donela dosta „hrabrih spisateljskih poduhvata“, kao i da 2019. možemo smatrati „godinom oporavka srpske književnosti“.
Protagonista romana Pas i kontrabas Saše Ilića, kome je glomazni instrument odavno srastao s leđima, vodi čitaoca kao kakav ukleti grbavac na mesta razmeštena po mentalnim i geografskim mapama. Od bojnog broda Jugoslovenske ratne mornarice, preko kovinske bolnice, smrtonosne dunavske obale, zatrovanih institucija, hipokrizije humanitarizma, sudbina ludo talentovanih pobunjenika, prvih i poslednjih ljubavi, devastirajuće napuštenosti, uz stalne flešbekove…
Saša Ilić je rođen 1972. u Jagodini, a objavio je tri zbirke priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac, Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005. i Pad Kolumbije, 2010).
Pisao je za časopis Reč, a osnivač je podlistka Beton, koji su objavljivale dnevne novine Danas.
Roman Berlinsko okno bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu, a Pad Kolumbije Ilić je povukao iz konkurencije 2010.
„Ne želim da učestvujem u trci u kojoj je predsednik žirija u Vučelićevom Pečatu (Vasa Pavković, prim.aut), i da nije nagrada deset nego petsto hiljada evra“, rekao je Ilić u razgovoru u okviru programa Gradska knjižnica u Kulturnom centru grad 2010.
„Stručno i moralno nekompetentni žiri“
Dan pre dodeljivanja nagrade grupa pisaca uputila je pismo javnosti naslovljeno „Bojkot NIN-ove nagrade“.
Među potpisnicima ovog pisma su i dva ranija laureata Vladimir Tabašević i Miro Vuksanović, kao i Vladimir Kecmanović, Dejan Stojiljković, Ljubica Arsić, Slobodan Vladušić, Nikola Malović i Emir Kusturica.
Iako u pismu navode da „ne postoje nagrade koje se savršeno pošteno dodeljuju“, kao i „žiri koji je besprekorno kompetentan“, sadašnji žiri su okarakterisali kao grupu „što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentnih ljudi, za koje nije jasno po kom merilu su birani“.
Potpisnici zahtevaju da se njihovi budući romani ne uzimaju u obzir, kao i da njihovi izdavači ne prijavljuju romane za konkurenciju NIN-ove nagrade.
U zaključku pisma stoji da pisci ne žele da učestvuju u propasti „nekad relativno slobodoumnog, a danas gotovo maloumnog priznanja“.
Žiri koji je prošle godine dodelio nagradu Vladimiru Tabaševiću za roman Zabluda Svetog Sebastijana razlikuje se od ovogodišnjeg u samo dva člana – novi članovi su književni kritičar i kolumnista Teofil Pančić i novinarka u kulturnoj redakciji RTS-a Marija Nenezić.
Izdavač Branko Kukić, pesnik Marjan Čakarević i Ivan Milenković, filozof i urednik na Trećem programu Radio Beograda, učestvovali su u radu žirija i prošle godine.
Dragan Jovićević, urednik kulturne rubrike u nedeljniku NIN, izjavio je da mu nije jasno šta je motivacija pisma koje su pisci uputili javnosti.
On podseća da među potpisnicima ima i nekadašnjih dobitnika nagrade, ali i pisaca koji su ove godine bili u širem izboru za nagradu, „a koji tada nisu postavljali pitanje kompetentnosti žirija“.
Roman Muharema Bazdulja Posljednji muškarac bio je na spisku 32 romana za NIN-ovu nagradu, ali je kasnije ispao iz konkurencije.
Prva knjiga koju je Bazdulj objavio u Srbiji je zbirka priča Čarolija 2008, u okviru izdavačke kuće Gradac, gde je urednik Branko Kukić, aktuelni član NIN-ovog žirija.
Kada je nagrada dodeljena Ivani Dimić za roman Arzamas2017. godine, Vladimir Tabašević, čiji roman Pa kao je ušao u uži izbor, na Fejsbuk nalogu se zahvalio „svima na porazu, a specijalno žiriju“.
Na naslovnoj strani romana Pa kao stoji rečenica „Samo za one koji se ne boje najopasnijeg od svih istraživanja: onog o sebi“ iz kritike Teofila Pančića, koji je predsednik aktuelnog žirija.
„Imamo i jednog Kukića, koji je toliko toga uradio za našu kulturu, kog će, neminovno, nadglasati dvojac koji se javno ponosi time što mu je književnost Petera Handkea dosadna; dvojac koji smatra da je književnoteorijski sud arogantno se izjašnjavati o tome da je Handke ‘nezanimljiv pisac'“, rekao je Tabašević za Večernje novosti komentarišući sadašnji sastav žirija.
Takođe, prokomentarisao je i prisustvo žene (Marije Nenezić) u žiriju.
„Postoji li išta što više obezvređuje nečiji govor od činjenice da je nekome dato pravo da misli i govori javno, ne zbog toga što ima šta da kaže, nego jer moramo da imamo „rodno korektan“ saziv, pa nam, toj prinudi u prilog, jedna Marija fantastično služi“, rekao je on.
NIN-ova nagrada i kontroverze
NIN-ova nagrada smatra se jednom od najznačajnijih priznanja u književnosti. Među dobitnicima su Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, Meša Selimović i Borislav Pekić.
Oskar Davičo je tri puta dobio nagradu, a dva puta su nagrađeni romani Dobrice Ćosića, Živojina Pavlovića i Dragana Velikića.
Dosadašnje dodele nisu prošle bez kontroverzi i kritika na račun žirija.
Nagrada nije dodeljena 1959, a kao razlog je navedeno da je pauza posledica želje za „stimulisanjem kvaliteta“.
Danilo Kiš je vratio nagradu za roman Peščanik iz 1972, ali tek 1978. u sred polemike da je Grobnica za Borisa Davidoviča plagijat.
Istu stvar je uradio Milisav Savić 1991, kada je izabran roman Hleb i strah, revoltiran tekstom Momčila Spremića koji je objavljen u nedeljniku NIN, a u kome su iznete negativne ocene Savićevog rada.
Sreten Ugričić je izrazio protest 2010. godine, kada je izdavačka kuća Laguna prijavila njegov roman Neznanom junaku za NIN-ovu nagradu protiv njegove volje.
Ugričić je tom prilikom napisao da NIN-ova nagrada deo poretka koji je „ideološki armiran nacionalizmom, tradicionalistički, patrijarhalan, populistički, autističan i antiprosvetiteljski“.
Povlačenje iz izbora nije neuobičajeno – Radomir Konstantinović je dobio nagradu 1960. za roman Izlazak, ali je Dekartovu smrtu povukao iz konkurencije 1966.
Sadašnji dobitnik Saša Ilić veoma je kritički pisao o NIN-ovoj nagradi 2010. u Betonu, jer je posle pada Miloševića „kao stara sluškinja dnevne politike i ovog puta tranzicijskih lobiranja, nastavila da radi po starom“.
Iako je smatrao da je nagrada imala kapacitet da počne da oblikuje drugačiju literaturu od one koja je bila dominantna prethodnih decenija, Ilić je rekao da se „radi o rigidnoj političkoj strukturi koja nikada nije demontirana i koja izborom članova žirija nastavila da demonstrira svoju moć i do danas“.
Iste godine, izdavačka kuća Rend je reagovala jer romani Otac Miljenka Jergovića i Setva soli Muharema Bazdulja, iako objavljeni prvo u Srbiji, a zatim u drugim jugoslovenskim republikama, nisu uvršteni u konkurenciju.
Tadašnji predsednik žirija Vasa Pavković pozvao se na Pravilnik u kome stoji da u konkurenciji mogu biti romani napisani i prvi put objavljeni na srpskom jeziku.
Jergović i Bazdulj pišu na ijekavici, a njihove knjige se u Srbiji ne prevode.
Kako je do tada više romana u konkurenciji bilo napisano ijekavicom, a neki od autora ni ne žive u Srbiji, kritičari NIN-ove nagrade tvrde da žiri nije želeo da razmatra dela Jergovića i Bazdulja, pošto oni nisu srpske nacionalnosti.
Dodaj komentar