„Mozak ne zaboravlja i ne odustaje pa mu trebaš oduzeti svaku mogućnost da kuje i spletkari, da smišlja izgovore, isprike i opravdanja i koncentrirati se na dio sebe koji voli a ne na onu malu životinju željnu ljubavi, pažnje i dopa. Razmaženu, sebičnu i uplašenu životinju kojoj sve u današnjem vrlom svijetu podilazi, laska i uvjerava ju kako je jedina i najvažnija. I zato se često setim i tiho u sebi ponavljam- ni zrna žita okupatoru. Ni zrna žita okupatoru.“
Nikola Strašek piše dugo i piše dobro. To što piše često nastaje u praskozorje, u praznom zagrebačkom tramvaju dok malo iza četiri ujutro mili s Trešnjevke na drugi kraj grada.
Ovako Jutarnji list predstavlja jednog novog, inspirativnog i još uvek mladog čoveka, pisca i pesnika.
Ustaje u 3:45. Kod kuće stigne popušiti pola cigarete. Par gutljaja kafe srkne u tramvaju, na putu do posla. Tamo, dok se drmusa na dotrajalim šinama, piše. Najčešće poeziju. U to su doba ZET-ovi putnici uglavnom Filipinci i Nepalci.
– Jedno sam jutro krenuo pisati pesmu ‘Nepalci svih zemalja‘, ali s njom sam stao na tri stiha … – kaže Strašek, koji je navikao u tramvaju pisati kritiku Bunjuelovih filmova ili pisati poeziju, a potom, par minuta nakon što iskoči van, slagati gajbe na Pešćenici.
Do sad nije objavljivao, tačnije već duže vreme objavljuje na Fejsbuku. Za to što se na njegovom Fejsbuk zidu može pročitati nedavno je dobio „Post scriptum“, nagradu za književnost na društvenim mrežama.
Strašek je, na razne načine, pisac neobične biografije.
45 mu je godina, magacioner je, a za život zarađuje istovarujući kamione voća i povrća. Ovih je dana preko njegovih ruku prošlo na hiljade kilograma lubenica. Sad im je sezona.
Davno je diplomirao komparativnu književnost i latinski, na zagrebačkoj Akademiji dramskih umetnosti studirao (jedan mu je ispit ostao) filmsku režiju. Snimio je i nekoliko, redom nagrađivanih, dokumentarnih i kratkih igranih filmova. Kako je, potom, dospeo u skladište?
– Prvo da vam kažem – ja nemam ništa protiv rada u skladištu. Osećam da tamo pripadam isto koliko pripadam i svetovima književnosti i umetnosti – spominje Strašek.
U pesmi „Novogodišnja“, među ostalim, piše „…ova borba nije nova i nisam ju juče izmislio“.
Njegova priča je dugačka. I nelaka. Nakon puno mučnih epizoda, decenija zavisnosti o drogama i alkoholu koji su ga na kraju doterali do ulice, odlučio se na odlazak u komunu, na odvikavanje.
Ovaj smo razgovor, tako je ispalo, morali voditi mejlom. Nikola i ja dopisivali smo se kasno u noći, u jutro, razgovarali tipkajući, piše novinar Jutarnjeg lista.
– Nakon šesnaest meseci provedenih u komuni znao sam da se ne smem vratiti načinu života koji me tamo i doveo, znao sam da je mojoj svakodnevici potrebna struktura, mom telu fizički napor a mozgu fokus na jednostavne i konkretne zadatke i sve to kako bih izbegao previše slobodnog vremena u kojem se kriju mnogi okidači i izazovi i potencijal povratka samouništavanju.
Nakon prvih šest meseci provedenih u dečačkoj sobi, preoprezan i preuplašen da se suočim s vanjskim svetom i svime što nudi, stari me naterao da pronađem posao. S obzirom da sam u filmskim, umetničkim krugovima klasičnim narkomanskim ponašanjem spalio sve mostove, izneverio mnoge ljude i stekao reputaciju neodgovornog, nestabilnog i nepouzdanog saradnika nisam ni pomišljao da nekog dovodim u neugodnu poziciju i molim za poverenje neophodno u bilo kojem pa tako i u umetničkom poslu.
Uz to, u komuni sam osvestio opasnost koja se krije u nepredvidivom, stresnom i neredovnom procesu kakav je snimanje filma gde se dugi periodi pripreme, dogovora i planiranja smjenjuju s kratkim i intenzivnim periodima snimanja i montaže.
Tako sam u četrdesetoj prvi put otvorio oglasnik i počeo tražiti posao. Igrom slučaja prvi oglas na koji sam se javio bio je za mesto pomoćnog magacionera- komisionara u skladištu voća i povrća.
S obzirom na to da sam uz prijavu priložio i CV prepun nezavršenih studija, snimljenih filmova, nagrada i festivala direktor voćnopovrtnog rudnika gledao me podozrivo i začuđeno te sam se morao potruditi da me shvati ozbiljno i zaposli.
Mislim da ni on ni ja nismo verovali da će naš mali eksperiment potrajati duže od nekoliko dana no jedna od najvažnijih stvari kojoj me naučio boravak u komuni upravo je strpljenje iz kojeg proizlazi upornost a zatim i želja da se boriš, da izdržiš i da se probijaš baš onda kad je najteže i kad se pobeda čini nemogućom.
Ne kažu bez razloga da je najmračnije pred zoru. U tim trenucima često bih se setio čileanskog pisca Roberta Bolanja koji je stvari sažeo otprilike ovako: znati unapred da je bitka izgubljena i uprkos tome izaći da se boriš – to je književnost.
Ove sam reči ponavljao u sebi samo sam književnost zamenio životom što i nije bilo daleko od istine jer sam između ovo dvoje od detinjstva stavljao znak jednakosti. I tako sam, pouzdajući se u komunsko iskustvo, svakodnevno, točnije svakog sata, minute i sekunde pronalazio volju da se oduprem obrascima ponašanja ušančenim u moj ovisnički karakter decenijama drogiranja, opijanja i povinovanja svakom hedonističkom impulsu koji je iz sveta pronalazio put do istrošenih i namučenih neuroreceptora zaduženih za osećaj zadovoljstva, užitka i bezbolnog zaborava.
Ja sam se tek u komuni po prvi put, nakon gotovo petnaest godina neprekidnog drogiranja, skinuo s opijumskih derivata i opioidnih supstituta koje sam kupovao na cesti i primao kao terapiju bežeći od najvećeg narkomanskog straha- apstinencijske krize.
Trebalo je proći četrdeset i pet besanih dana i noći tokom kojih mi se činilo da osećam vlastite kosti kako se šire, pulsiraju i rastu, kada su paralizirajuća bezvoljnost, sveopšta nemoć i koncentrisani očaj svaki moj pokret, svaku misao i svaku radnju pretvarali u himalajski napor i pitanje života i smrti, krhki balans nad ambisom ništavila.
Sećam se da sam tada jasno i precizno shvatio da želim živeti, da u meni još postoji snage, volje i nade uz pomoć kojih ću svoj boravak na planetu iz agensa haosa i autodestrukcije preobraziti u ono malo nežnosti, dobrote i saosećanja potrebnih da čitava mašinerija čovečanstva nastavi postojati.
Skladište voća i povrća u kojem radi, u kojem je temperatura oko pet stepeni, zavisno od komore do komore, Strašek zove „rudnik“ jer unutra nema dnevnog svetla i hladno je kao pod zemljom.
– Imam 45 i ovo je prvi posao uz koji ide staž i penzioni. Uz to sam heroinski ovisnik u apstinenciji a zavisnost je hronična i neizlečiva bolest. Mozak ne zaboravlja i ne odustaje pa mu trebaš oduzeti svaku mogućnost da kuje i spletkari, da smišlja izgovore, izivnjenja i opravdanja i koncentrisati se na deo sebe koji voli a ne na onu malu životinju željnu ljubavi, pažnje i dopa.
Razmaženu, sebičnu i uplašenu životinju kojoj sve u današnjem vrlom svetu podilazi, laska i uverava je kako je jedina i najvažnija. I zato se često setim i tiho u sebi ponavljam- ni zrna žita okupatoru. Ni zrna žita okupatoru.
Otkako sam izašao iz komune pokušavam se držati nekoliko osnovnih stvari koje sam naučio ponajviše iz grešaka drugih, grešaka koje su tamo proživljavali i preživljavali braća zajedničari. Radim i čist sam i volim curu koja s tim svetom nema veze pa me srećom upozori, centrira i stavi u perspektivu jer ono što je meni najnormalnije i rutina često se nalazi sasvim izvan rezervata prihvatljivog ponašanja.
S knjigama i filmovima je odrastao, uz majku istoričarku umetnosti i bibliotekarku. Bilo mu je pet godina kada ga je vodila u bioskop da gledaju Formana. Pamti da se – naspavao.
Neće proći dugo, a biće objavljen prvi roman Nikole Strašeka. Rukopis je više-manje završen, a ima i izdavača, ugledna zagrebačka izdavačka kuća koja se profilisala kao adresa za vrhunsku literaturu.
Roman se delom temelji na autobiografskim momentima, to je sve što će reći. Zasad. Za pričati o tom romanu sad je, misli – još prerano.
Zašto piše, šta mu znači pisanje?
– Mama je čitala kao da joj život ovisi o tome. Ovo nije samo metafora, jer je radila u knjižari i ja sam često nakon škole dolazio k njoj i izgubljen u lavirintu polica s knjigom u ruci čekao da završi. Pišem od malena i porodični stan pun je sveski, započetih priča i nedovršenih rečenica.
Njenom smrću književnost je za mene poprimila nadnaravne, živototvorne i spasonosne osobine i postala mesto na kojem sam je tražio, sretao, čuo. Isto tako u knjigama sam se gubio, zaboravljao i nestajao. Jedina stvar kojoj sam pristupao sličnim intenzitetom bile su alkohol i droge.
Iako joj je bilo važno da čitamo znam da bi ju rastužilo kako zanemarujem život u njihovu korist.
I baš zbog važnosti koju sam pridavao literaturi svi moji pokušaji da nešto od napisanog pokažem i objavim zaustavljali su se kao glas u grlu govornika na sprovodu voljenih a danas shvatam da je to zapravo bilo pitanje samoodržanja jer bih se u slučaju negativne recepcije jednostavno sklupčao u ugao i umro.
Kada sam na nagovor tadašnje cure otišao na prijemni iz filmske režije i upao na Akademiju dramskih umetnosti sav akumulirani stvaralački nagon usmerio sam u snimanje filmova od kojih sam kao umetničke vrste bio dovoljno distanciran da reakcija gledatelja za mene ne bude smrtonosna.
Tek dve decenije i nekoliko životnih slomova kasnije konačno sam pronašao snage da ponešto objavim i tu su društvene mreže odigrale spasonosnu ulogu
U pesmi „Svakodnevna rudarska“ stoji i stih „Nemam ja puno za reći/Samo mi nije dobro kad šutim“. Tera li nas sistem u kojem živimo na ćutnju ili izaziva na glasnu pobunu? Ćuteti se može iz raznih razloga … zašto Hrvati nisu skloni protestima, zašto uglavnom ćute, pita novinar.
Najglasniji su, dojam je, na društvenim mrežama, dopunjuje pitanje.
– U zatvorenim, opresivnim društvima s jakom cenzurom i auto-cenzurom jedan istinit glas sposoban je čitavu strukturu protresti do temelja. Staljin je pjesnika Osipa Mandeljštama zbog jednog stiha bacio u sibirski gulag i osudio na sigurnu smrt. Iako ne mislim i ne priželjkujem da živimo u takvom sistemu činjenica stoji da je tamo i tada pesnički glas osluškivan i u širinu narodnu i u visinu gde stoluju vođe.
U kapitalističkom sistemu gdje je sloboda govora navodno garantovana i gde se u žamoru višeglasja ne razaznaje i ne sluša niko pisci mogu vikati i proklinjati, razotkrivati i imenovati što god i koga god žele no što to znači kad pod cenzurom profita i najvećeg zajedničkog nazivnika ono najvrednije ostaje tek šapat ugušen laskavim lajanjem najglasnijih?
Istovremeno ne mislim da je piscima mesto u centralnim komitetima, vladama i na naslovnicama novina jer videli smo šta to znači u posljednjim balkanskim ratovima.
Pisac, a napose pesnik, sredstvo je kroz koje progovara, diše, menja se i razvija jezik a precizno imenovati stvari i pojave moguće je samo jezikom koji je živ i uronjen u stvarnost a ne zaključan u korice gramatika i zakopan u groblju prašine.
Isto tako sumnjiva mi je umetnost koja u srži ne nosi veru u opšte dobro, u istinu da smo više od nas samih, u solidarnost i suosećanje. Umetnik nije proizvođač sadržaja kao što ga doživljava kapitalizam ali nije ni svetac odnosno prorok koji sipa objave i vizije među neuku masu.
Umetnost nije i ne sme biti privilegija i već samim time društvene mreže postaju bar na trenutak korisne.
No bojim se da će buduće generacije- ako ih uopšte bude- s nevericom gledati na današnje vreme u kojem dopuštamo superkompjutorima koji čuče u našim smartfounima da perfidnim i profitno nastrojenim algoritmima odgajaju mlade i stvaraju paralelnu stvarnost daleko od one u koju smo rođeni i u čiji ćemo zemljani zagrljaj u smrti klonuti.
Na konkurs „Post scriptum“, nagradu za književnost na društvenim mrežama, prijavila ga je prijateljica i čitateljka Zvjezdana Đogić.
– I drago mi je što to nije učinila uzalud. U vrednost vlastitih tekstova verujem samo dok ih pišem, a sve pre i posle prožeto je sumnjom i nezadovoljstvom. Kada se izgubim u vlastitoj samoći i trenucima egzistencijalnog očaja, kada se zidovi sveta urušavaju u meni kao što se noć urušava u dan, kada ne vidim izlaz i čini mi se da sve to treba spaliti svaki podsticaj, svaka pozitivna reakcija, pohvala i nagrada podsete me na mesto gde prestajem ja i počinju drugi jer tamo stremi sve što radim, tamo nastaje sve do čega mi je stalo. Ostalo nek gori.“
Iz poezije Nikole Strašeka:
Na prvoj liniji sebe
Izjutra ništa drugo nego želja da umrem
Od 28 dana
Rudarim 24
Na svakih 12
Dva slobodna
Za nadnicu
Od 1000
Eura
I često se
Čekajući tramvaj
U pol 5 ujutro
Pitam
Čime sam vas uvrijedio
Bogovi profita
I propulzivne ekonomičnosti
Zašto nisam bogat
Pa da kad je najljepše
Ne moram iz posteljice
U kojoj ti nastavljaš da hajaš
Snove neprofitabilne
Lijene
I skroz bezmene.
*
Rudarimo
naše ruke nas hrane
dajemo silu i put
za ono niš
koje ostane kad nam živote uzmu.
Dodaj komentar