Nikola Vukčević (32), mladi čovek iz Banjaluke i otac jednogodišnjeg deteta, preživeo je pravi pakao tokom svoje borbe protiv koronavirusa. On je čak 52 dana bio na respiratoru i na kraju je zahvaljujući požrtvovanosti medicinskog osoblja uspeo da pobedi virus i vrati se svojoj porodici.
Nikola je za nepuna dva meseca borbe izgubio neverovatnih 25 kilograma, ali danas se, kako kaže, oseća dobro. Prve simptome kovida osetio je 11. oktobra, a već za nekoliko dana energični mladi Banjalučanin bio je na lečenju u Univerzitetskom kliničkom centru RS, na Klinici za intenzivnu medicinu.
– Taj dan je počeo normalno, kao i svaki drugi. Otišao sam na posao i u dva navrata sam osetio hladnoću, a to sam pravdao time da je hladno u kancelariji. Nisam ni posumnjao na kovid – ispričao je Nikola u razgovoru za RTRS.
Već iste večeri simptomi su se pogoršali.
– Došao sam kući i igrao sam se sa bebom. Osetio sam se jako loše u momentu i odmah sam morao da legnem. Telo je tada počelo da gori. Imao sam temperaturu preko 40, bio sam u nekom polusvesnom stanju – svedoči Vukčević.
Odmah se javio u Klinički centar, gde je smešten na Infektivnu kliniku.
– Imao sam jak kašalj, morali su da me stave na kiseonik. Legao sam u petak, u ponedeljak su uspeli da mi obore tu temperaturu, ali kašalj je bio sve jači. Nisam mogao ni da pričam, gušio bih se – prisetio se Nikola za gledaoce RTRS.
Ubrzo je prebačen na Kliniku intenzivne medicine.
– Tamo su me sedam dana držali na kiseoniku. Bio sam na maski. U ponedeljak su morali da me intubiraju, ali ni to nije pomoglo. Pluća više nisu mogla da vrše svoju funkciju i priključili su me na EKMO. Od tad se više ničeg ne sećam, nisam bio u svesnom stanju – priča Nikola.
Umro bi, kaže, da nije bilo tog aparata, jer su njegova pluća otkazala.
– U komi sam bio 10, 11 dana. Nisam bio svestan svega što se dešavalo ni kad sam se probudio. Često su me uspavljivali da bih mogao da se oporavim – priča mladić.
Lekari Nikolinoj porodici nisu davali lažnu nadu. Šanse da preživi bile su samo dva odsto.
– Iskreno su im govorili da su šanse jako male i da očekuju momenat kad ću ja da završim ‘svoju priču’. Bilo im je teško. Ja sam bio u komi, a oni su čekali vesti – priča Nikola.
Kaže da je linija na aparatima deset puta „bila ravna“, pa tek na kraju skoči. To je lekarima dalo nadu.
Tokom lečenja bile su mu neophodne i redovne transfuzije krvi, pa je upućen apel svima koji imaju, inače retku, krvnu grupu A negativna, da pomognu Nikoli. Na apel se odazvalo na hiljade darovalaca krvi iz cele Srpske.
– Primio sam četiri doze krvi i hvala svima koji su se odazvali tom pozivu i pozivali druge da mi pomognu – dodaje Vukčević.
Proces oporavka je bio jako dug. Prvih dana nije mogao sam čak ni u sedeći položaj. Mišići su bili atrofirali. Fizijatri i medicinski radnici su mu pomagali da prvo sedne, a potom i da ustaje.
– Više su oni ustajali nego ja. Ja noge nisam osećao. Držali su me, mogao sam da stojim desetak sekundi, pa bi me ponovo spustili – kaže on.
U bolnicu je ušao kada mu je ćerkica imala devet meseci, kada je izašao, već je imala 11.
– Sve vreme sam razmišljao o tom propuštenom periodu. Samo sam želeo da se vratim porodici, prijateljima. Da se vratim tamo gde sam stao – kaže Nikola.
Kada je došao kući, njegovi najmiliji nisu mogli da ga prepoznaju. Bio je 25 kilograma mršaviji.
– Bili su srećni što sam živ, ali su im oči bile pune suza jer me gledaju takvog… Oslabio sam, bled sam, teško hodam. Prvih par dana sam ja tešio njih, da mi je bolje. Objašnjavao im da sam bio puno gore nego što sad izgledam – kaže Nikola.
Nikola je istakao da nikome ne bi poželeo iskustvo kroz koje je on, na sreću, uspešno prošao.
– Ja sam preživeo, ali mnogi se nisu izvukli. Gledao sam svojim očima kako ljudi umiru. To će mi ostati urezano za ceo život. Sva priča koja je pratila koronu, da umiru stariji, koji imaju druge bolesti…evo ja sam mlad i nisam bio bolestan, pa sam umalo skončao – posvedočio je Nikola Vukčević.
Dodaje i da je gledao mlađe od sebe koji nisu uspeli da pobede ovu pošast, a njegovu priču preneo je Telegraf.
Dodaj komentar