„Mnogo ti je dosadno? Vidiš one crvene knjižurine u regalu i onu debelu sivu pored? Vidiš? E, kad god ti je dosadno a ti uzmi, ako već nemaš šta da radiš, pa čitaj, možda naučiš nešto. Jednom. U stvari, sigurno ćeš naučiti nešto, ali ne sve…niko ne može sve. Bitno je da učiš i pokušavaš, da radiš na sebi, zbog sebe, da možeš jednog dana bez srama da se pogledaš u oči…“
Razmišljam jutros o toj gotovo svakodnevnoj lekciji svog oca: Nikada ne dozvoli da ti bude dosadno. Nikada. Uči, čitaj, radi, gledaj film, slušaj muziku, šetaj, zapažaj, razgovaraj, pomozi, osećaj, saosećaj. Vežbaj sebe da budeš dobar čovek, vredan drugima, upamćen po nečemu dobrom.
Vežbaj, jer…dobrota začas sklizne sa čoveka. Spadne kao pokisla jakna, napravi baricu koja brzo ispari ili ostavi tek par kapljica vode na tepihu; trag ne ostavlja, nikako, osim ako je, kao i jakna, bila poprskana prljavštinom. Samo, jaknu ćeš oprati, sebe nikada.
I budi dobra prema drugima. I vredno radi, isplatiće se jednom, na ovaj ili onaj način. I budi pošten i pravedan čovek. Jer samo tako možeš sebe da pogledaš u ogledalo i ne skloniš pogled od onoga što vidiš…
Trljajući lice otrcanim teget-crvenim peškirom kog iz nepoznatih razloga obožavam, pogledah se u ogledalu i zamislih se: Šta ja u stvari ovde vidim? Koga vidim?
Otklonih se od sebe malo, ustuknuh pred tom lepuškastom ženom ozbiljnih, tužnih očiju, umornog lica koje nisu štedeli ni vreme ni život, maknuh se malo sa strane da je bolje i objektivnije sagledam. Gledam je u oči. A u njima svašta. I uglavnom to ‘svašta’ tačno opisuje ono što se ne može opisati.
A sećam se kad su joj se oči smejale. Onako, odistinski. Od sreće, ushićenosti, ljubavi, zbog novog Pony bicikla, zelenog, zbog prve petice, pa prve i večne ljubavi, smejale i svetlele od radosti materinstva, sestrinske ljubavi, posle pecanja na bari, jurcanja sa drugarima, mora u osmom osnovne kada je videla da je lice pocrnelo a one smejalice oko očiju ostale bele, posle maturske večeri, posle… posle mnogih stvari za koje je mislila da će večno trajati. Ne nužno tim redom. Neke traju a neke su prosto otišle… spale kao dobrota sa čoveka.
Češljam se, ako se moje nespretno rvanje sa grivom može tako nazvati, i mislim kako moja sestra to uvek uradi brzo i dobro, časkom, bolje od mene. I razmišljam o tome kako je i ona sad u svom kupatilu, gleda u svoje oči i proučava sebe kao neku drugu, potpuno nepoznatu a ipak jako blisku osobu. A možda i ne. Možda je srećna što vidi to nešto u tim očima. Možda je zadovoljna i srećna. Volela bih da je tako. Retko razgovaramo o toj temi jer odemo u kurac, takoreći. Uglavnom te razgovore vodimo svaka sa sobom.
Za majku znam da više i ne pokušava da razmišlja o tome šta vidi u svojim očima. Zato radije gleda u ono što su tako mudro nazvali ‘prozor u svet’ a sada je prozor u neke tuđe živote, način da ne misliš o sebi, da se baviš nečijim tuđim srećama i nesrećama. Nervira me to, ali je ne osuđujem.
Razumem te begove od stvarnosti. Neko prosto ne može da je podnese. Jedino me iritira kad pojača TV do daske pa neki tamo vrište, pište, svađaju se i pevaju a ja to čujem čak na drugom kraju kuće. Onda vičem da smanji, ona ne čuje, onda jače vičem, onda ona viče ‘Šta se dereš, nisam gluva!’ i tako stalno, kao neki mali, samo naš, svakonoćni ritual.
Postoji, tamo negde, u nekoj paralelnoj dimenziji prošlog života, takođe par osoba koje bih želela da pitam šta vide u svojim ogledalima. U stvari, želela bih da znam, ali, ili ne želim da pitam ili ne mogu. A baš, baš želim da znam. Da sam znala. Imam problem sa slaganjem vremena, ili, realnije, sa njihovim mešanjem…
Opet odlutah od sebe. Lakše valjda, šta ja znam. Mada, imam i ja svoje begove: Filmovi, knjige, muzika. Pisanje. Pisanje. Pisanje. Hvala tata. Za enciklopedije, rečnike, kredite za knjige zbog kojih je mama pištala k’o čajnik; za Brus Lija, Čak Norisa, Džon Vejna, vesterne, horore, akcije, hvala posebno za Klint Istvuda. Edgar Alan Poa. Agatu Kristi. Mark Tvena. Aleksandra Dimu. Mešu. Andrića. Fudbal. Kafane sa pravom živom muzikom. Prvi gramofon, Iskrin, sa radiom i drvenim zvučnicima. Program u boji. Radio Luksemburg. Prvi kasetofon sa dva deka. I posebno hvala za prvi rokovnik sa utisnutim logotipom neke firme koji si mi doneo kada si shvatio da ‘stalno nešto škrabam’. Hvala za moje begove od stvarnosti.
I dalje buljim u svoj odraz u ogledalu. I pokušavam da dokučim šta vidim. Ali onako, za ozbiljno, šta prokleto vidim kad se pogledam u oči?
Nemam blagog pojma. Meni se ja nisam nešto promenila, ne računajući neminovne fizičke modifikacije. Ne znam je li to dobro ili nije – to, da se ne menjaš iznutra previše? Mnogo je tuge u tim očima, zaista, ne smeju se kao nekada, ali, nikome život nije tepsija baklava, jbg. Ima tu i napada sreće u momentima, iz drugačijih razloga nego pre, naravno.
Sad sreća zacakli u trenucima, fragmentima. Kada se zaradujem sunčanom danu. Kada me zasmejavaju životinje. Kad uradim nešto dobro, baš dobro, tad zaista budem srećna. Naučena sam da sve što radim pokušam da odradim najbolje što mogu, ili da ne počinjem uopšte. Dobro, osim usisavanja. Moram a mrrrziii meee, pa k’o mačka repom. Deca me usreće kao i životinje, u sekundi. I dobri ljudi. Mada, priznajem da imam, po mnogim merilima, prilično čudan izbor dobrih ljudi koji me čine srećnom.
Evo, na primer, moj, da tako kažem komšija Čkembe. Da tako kažem, jer on nije zaista moj komšija, ne živi u istoj ulici, u stvari nisam baš sigurna da ima gde da živi, ima neku sestru koja baš i ne brine o njemu, a on vreme provodi u mojoj ulici. Čist, obrijan, uredno obučen, podšišan. Ne liči na bilo čiju predstavu o beskućniku, a ipak, niko ne zna gde spava. Većina ljudi misli da je pijanica, neki misle da je lud, drugi da je i jedno i drugo, a ja mislim da je dobar čovek koga je nešto slomilo. Razbilo u paramparčad.
I on ima svoj beg: Našu ulicu, mesto gde sedi na stepeniku i pije pivo, kad ima, smeška se ili psuje, priča sam sa sobom uglavnom. I stvarno, ako malo poslušaš šta priča, uopšte nije lud. A ni zao, naprotiv. Ima tako klinčadije koja ga provocira dok se vraća iz grada i svašta mu dobacuju. I, kroz otvoren prozor, čujem ga kako im odgovara: ‘Duvajte ga, majke vam ga hohštaplerske!’ I nasmejem se u sebi. I meni često dođe da viknem isto, časna reč. Prolazim ulicom sa Munjom, na primer, a on, u sred galame i ‘Duvajte ga…’ odjednom zastane, osmehne se, podigne ruku, kaže: ‘Dobar dan lepojke!’ i ja uzvratim pozdrav, isto sa osmehom.
Nastavimo nas dve svoju šetnju a on nastavi svoje: ‘Mamu vam paprikarsku, primitivnu i nevaspitanu, marš sa moje kaldrme njivu da kopate, ovde ste došli da mi prodajete džiberske fazone, stoko!’ Čekam ono ‘Duvajte ga, majke vam ga hohštaplerske’, osmehnem se i nastavim dalje. Sve u pravu čovek. Greota je, u svakom od nas postoji deo njega, kad malo bolje razmisliš, sve su nam tanji šavovi koji nas drže da ne puknemo i krenemo tako ulicom…a ipak, na neki čudan način, taj čovek me čini srećnom, njegov srdačan osmeh, veseli pozdrav i pristojno, gospodsko ophođenje.
Kao da ne vidi čupavca u klompama i staroj trenerci kako šeta nesnosnog crnog džukca ogavnom ulicom po kojoj pljuju, bacaju otpatke svojih večera iz obližnje brze hrane i sline istresaju baš ti džiberi koje on psuje. Ne, on vidi dve dame minimum kako šetaju pored Bakingemske palate. Majke mi, tako se ponaša. Džentlmenski. Ljubazno. Pristojno. Iskreno. Bez trunčice zadnjih misli ili zlobe. I kako da te ne usreći takva duša?
Kad sve saberem i oduzmem, stvari stoje ovako: Osoba koju jutros proučavah ima četrdeset pet godina, plavuša, deluje onako obično i jednostavno. Deluje rekoh. Vidi se, proživela je mnogo toga ružnog…ali i mnogo toga lepog. Nosi kofere pune uspomena i glavu punu pitanja. Prisebna je i socijalno adaptirana, ali samo na prvi pogled. Ne morate je gledati dva puta, za svaki slučaj. Ima pogled Gorgone povremeno, ne bih se ja baš igrala…
Od pozitivnih stvari: Voli da radi, budala. Od negativnih stvari: Voli da radi, budala. Često se smeje glasno i blesavo. Na slikama se smeje kao da joj neko čupa nokte kleštima, taj neki rad. Nekad kad se smeje plače u sebi. I kad peva plače u sebi. Peva često. Ima mnogo poraza i povremene pobede. Uglavnom se bori sama sa sobom, naravno. Sa životom ne pokušava više da se mačuje, uzaludno je. Često se gleda u oči da vidi je l’ je sramota. Nije.
Od gluposti koje često govori izdvajam:
– Život nije tepsija baklava pa da se usereš od slatko. Život je okean govana u kome moraš da plivaš hteo ne hteo.
– U životu ne možeš da izneveriš nikog drugog osim sebe. Deal with it.
– Skupljaj momente sreće jer je celu i neokrnjenu nećeš naći ni kod Tifanija.
– Kad daješ, daj sve; ili nemoj ništa. Ne doziraj se na kašičicu i oprezno, nepošten si prema sebi.
– Ako neko sa tobom nije srećan pusti da bude srećan bez tebe. Prestani da cmizdriš.
– Svakog jutra pomisli na ono što imaš, a ne na ono što nemaš. Ma kako to malo bilo. Imaš sebe, za početak, a to je prilično velika stvar u svakoj dimenziji, iz bilo koje perspektive.
– Često gledaj sebe u oči, i dugo. Jer, ako izdržiš sopstveni pogled pobedio si život.
I, najvažnija stvar:
– Nauči već jednom da čupaš obrve, kravo matora, izgledaš kao Urko sa Planete majmuna!
Ovo poslednje je u pravu. Šteta samo što nikada neće naučiti…
Dodaj komentar