Na autobuskoj sam stanici. Čekam prevoz. Đaci ne idu u školu, neke linije ukinute, odgovara mi da naiđe bilo šta.

„Bilo šta“ i nailazi.

Autobus regularno širok, ali tri i po metra dugačak. Kao neka zaostala, nedorasla gusenica.

Ulazim.

Nekoliko sedišta. Nekoliko zgužvanih, nemih putnika. Autobus ide iz Beograda.

Sedam, kupujem kartu od jednako zgužvanog konduktera. Ima onu kasu u ruci. Prijatan. Poslovno ljubazan.

bus

Iza mene sedi momak, nekih dvadesetisedam godina. Majica kratak rukav, u autobusu je pretoplo (s obzirom na gabarite vozila, zagrejao bi se i od plitkog disanja putnika). Kraj mladića sedi starac. Ne tik uz njega, već na sedištu u levoj traci.

Starac ima oko sedamdeset godina.

Na glavi mu je kapa koja liči na šubaru. Ali, nije šubara. Ima one klapke što padaju preko ušiju.

Taman je u licu. Ali, lepo taman, ne od muke.

Ima šuškavu bledu jaknu i ispod štrikani džemper. Ručni rad. Vide se čvorovi. Na nogama kožne crne čizme, blago ispucale. Kao da imaju neki ojed u prvoj fazi.

Pričaju.

Mladić i starac pričaju. I to pričaju lepo. Čujem ih kroz slušalice. Živ razgovor.

Deluju na mene pozitivno, kao ovo Sunce što je granulo posle jučerašnje depresivne kiše. Skidam slušalice. Prisluškujem ih. Nalazim opravdanje u činjenici da mi prijaju kao retko šta prethodnih meseci.

Taj momak sa kotrljajućim R priča starcu o direktoru firme u kojoj radi. O tome kakav je čovek, kako vodi posao, kakav je prema zaposlenima. Priča mu o tome kakav odnos ima sa njim i koliko mu direktor veruje. To je pokazao premeštajući ga na višu poziciju u firmi.

Starac ga sluša. Podbočio se na šipku ispred sebe. I sluša.

ruke

Po razgovoru bih rekla da pričaju još od početne stanice. Pregrmeli su početno upoznavanje.

Momak se obraća sa „Vi“, kako dolikuje. Ne upadaju jedan drugom u reč. Nema psovki. Nema žargona. Zdrav razgovor mladosti i starosti.

Starac priča o svom Kombinatu. O tome kako je bio šef pogona, kako su ga radnice volele, kako je jednoj ustupio sobu u svojoj kući kada ju je muž izbacio na ulicu, kako joj za to nije uzeo dinara, kako mu je ona iz zahvalnosti pripremala juneći gulaš s makaronima. Starac se požalio da se nikad nije ženio. Imao je devojku, ali ga je ostavila. Nije spominjao zbog čega. Živeo je sam, osim tih godinu dana koliko je koleginica sa detetom bila kod njega.

Mladiću je savetovao da mora da bude kavaljer, da su žene stvorene da ih muškarci vole uzvišeno, da se brinu o njima, da budu njihovi zaštitnici.

Mladić je ćutao. Slušao ga je.

Kada je starac završio, mladić mu je pokušao objasniti koliko ima problema da nađe devojku koja bi sve što je starac naveo poštovala.

“Sve se iskvarilo. Svi smo se iskvarili. I muškarci i žene. I vreme. Nema više dugih udvaranja, nema tolerancije. Ne znam više kako treba da pristupim. Ne valja ako sam kavaljer, jer onda sam papučar, ako se borim za nju, dosadan sam, ako se ne borim, nezainteresovan sam. Sluđuju me i one i vreme u kojem živim”, žalio se mladić, dovoljno glasno da mogu da ga čujem.

Starac je ćutao. Slušao ga.

A onda mu je rekao:

“Ljubav nije mala stvar. Ljubav je ogromna stvar. Ljubav je sve! Nemoj zato da te brine što ne možeš tako lako da je pronađeš. Ne možeš ljubav kupiti na trafici. Nije to kesa bombona. Da je tako, svako bi za male pare imao svoju kesu i bio srećan”.

Slušala sam starčevo opisno objašnjenje ljubavi. Setila sam se sebe sa šesnaest godina. Bila sam ucveljena. Sve se ljubile, ja još nisam. Bile su to duge noći preispitivanja dal mi fali nešto, dal tražim mnogo, gde je problem.

A onda je naišao taj neki (bolje da i nije). Nije on bio moja kesica bombona. Previše su bile bljutave za moj ukus. I kao gumi bombone. Žvaćeš, ali ne ide. Ne uživaš. Možeš da progutaš ili ispljuneš.

ljubav-citati-mesa-selimovi

A ja nisam htela ljubav da gutam, zalivajući je vodom da lakše prođe. Htela sam da uživam u njoj.

Otvorila sam još dve, tri kesice, dok mi u ruke nije stigla prava. Čekala sam je sedam godina. Starac je bio u pravu.

Kad sam se trgla, pričali su o uglju i drvima. O pravom izboru peći.

Starost je pričala sa mladošću. Mladost je upijala starost.

Bila sam deo toga, u sprčenom, pregrejanom autobusu.

I bila sam srećna, jer još uvek ima lepih priča, zapanjujućih prizora, toplih kao Sunce posle hladnog jutra.

…samo su uvek skrivene na najmanje očekivanom mestu.

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski
Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here