Boris Đurović, kriminalistički psiholog i dugogodišnji poligrafski ispitivač je u dosadašnjoj karijeri imao više od 1.500 poligrafskih ispitivanja – od sitnih krađa do najtežih ubistava. Napisao je brojne naučne radove na temu detekcije laganja i obmane, a autor je i edukativnih programa pod nazivom Psihologija laganja. S njim smo razgovarali o statusu laganja i lažova u psihologiji.
U kojim se situacijama najčešće laže?
– U situacijama kada osoba koja želi da nas obmane smatra da se može lako i nekažnjeno izvući. Odnosno kada smatra da je neće uhvatiti u laži.
Ko laže više? Žene ili muškarci, mlađi ili stariji?
– Svi lažu podjednako, samo su žene možda uspešnije za nijansu u tome. Istraživanja su pokazala da deca već u 3 godini počinju sa lažima. Na početku retko, a kasnije sve više.
Kakav je status belih laži u psihologiji?
– Laž je laž bez obzira na nameru.
Da li deca smeju da lažu i u kojim situacijama?
– To je individualno pitanje koje se tiče morala i etike. Naravno da nije dobro da deca lažu. Ali oni najčešće gledaju svoje roditelje kako to rade i onda samo usvoje taj obrazac i primene ga na njih. Ukoliko želimo da nas deca manje lažu, moramo i mi kao roditelji prestati da njih lažemo i da pred njima lažemo druge. Ključ je u tome da budemo dosledni.
Kako deci objasniti da ne lažu, kada svi ostali lažu?
– Prisutan je fenomen da neki roditelji ohrabruju decu da lažu kako bi bolje prošli u životu, pri tome ne shvatajući da će se takvi saveti, kao bumerang, njima obiti o glavu, jer će deca i njih početi da lažu kao i sve ostale. Ključ životnog uspeha jeste u poverenju koje gradimo sa bliskim osobama. Vi možete jednu osobu jedan put slagati, i možda se nekažnjeno izvući iz takve situacije, ali ako to nastavite, ljudi će eventualno saznati za to i kao u basni čobanin i vuk, više vam nikada neće verovati. Izgubićete njihovo poverenje.
Da li se na laž sme odgovoriti lažima?
– Zavisno od situacije. Lično smatram da je istina bolja, ali to je na ličnoj savesti svakog od nas da donese procenu.
Kako na prvi pogled prepoznati lažova?
– Veoma teško, gotovo je nemoguće. Potrebno je proći adekvatan trening kako bi bili uspešni u brzoj proceni da li nas neko laže ili nam govori istinu.
Da li je patološko laganje poremećaj? Ako da, da li je ono izlečivo?
– Postoje situacije kada ekstenzivnim laganjem, povezano uz takav stil života, osoba razvija patološke promene u svojoj ličnosti. I to jeste izlečivo. Sa druge strane postoje određeni psihijatrijski poremećaji gde se kao nuspojava javlja laganje i tada je potrebna medikamentozna terapija.
Da li patološki lažov može da prevari detektor laži?
– Aparat kao takav ne može prevariti, jer poligraf veoma precizno meri fiziološke odgovore na postavljena pitanja. S druge strane, moguće je dovesti u zabludu ispitivača usled toga što mu nisu poznati svi relevantni podaci neophodni za dolazak do ispravnog zaključka.
Kako se odnositi prema osobi koja laže?
– Tako što ćemo joj jasno staviti do znanja da ne pristajemo na njene laži. Ili dozvoliti joj da misli da nas je obmanula, a kasnije to iskoristiti kao prednost u budućim susretima sa njom.
Kako se oseća lažov kada ga „uhvate na delu“?
– Zavisno od lažljivca ali uglavnom neprijatno. S tim da iskusniji lažljivci to mnogo bolje prikrivaju.
Kada je laganje opravdano i kada se ono oprašta?
– U situacijama kada pretpostavljamo da je veća korist od laži u odnosu na štetu koju bi napravila istina. Problem je što se pretpostavke o tome šta je dobro, a šta loše veoma razlikuju od osobe do osobe. Ono što je za mene bolje ne mora biti bolje i za mog sagovornika.
Dodaj komentar