Nezaposleni trener 3 godine drži besplatne treninge plivanja deci sa invaliditetom

Životna priča Amela Kape po mnogo čemu je slična pričama drugih mladih ljudi njegove generacije – diploma u ruci, poduži staž na birou za nezaposlene, bez redovnih primanja. I tu sva sličnost uglavnom prestaje, jer je Amel uprkos svemu odlučio raditi ono što voli i to besplatno.

Pokrenuo je Spid – prvi i za sada jedini plivački klub za osobe sa invaliditetom u BiH, a da mu sjajno ide, najbolje svedoče rezultati koje postižu mali plivači i plivačice, kao i činjenica da klub postoji već pune tri godine.

Novinari portala BUKA su sa Amelom razgovarali nakon povratka iz Švedske, gde je najbolji bh. paraplivač Nermin Memić osvojio tri medalje i popravio čak četiri lična rekorda!

Amel kaže da je ovaj rezultat najbolji pokazatelj da nije pogrešio kada je odlučio da ne troši vreme na negativnosti i upusti se u nešto drugačiju sportsku avanturu, iako svestan da za to neće primiti platu ili neku finansijsku nadoknadu.

Posao radi srcem

I dalje je na birou za nezaposlene, ali se ne žali. Doći će i do toga, uveren je, jer ovde ima puno mogućnosti, samo se trebamo pokrenuti kao individue.

“Previše očekujemo od države. Očekujemo da nam neko nešto da, da niko ništa ne radi, a da se situacija promeni. Kada bi svaki pojedinac dao nešto ovom društvu i društvo bi, pre ili kasnije, dalo njemu i svima bi nam bilo puno bolje, a ne ovako da svi sedimo kući, ne radimo ništa, kukamo da nema posla. Ali hajdemo nešto raditi pa će doći i taj posao. Bio sam konobar, krečio, kopao, ali eto uspeo sam postići nešto i u struci – osnovati plivački klub za osobe sa invaliditetom i uradio po meni jednu jako bitnu stvar – promenio mišljenje, ne lokalne zajednice, entiteta, države, ali jesam naše mikro sredine ovde na bazenu. A to nije mala stvar”, priča za Buku trener i magistar sporta i fizičkog vaspitanja Amel Kapo.

A da nije reč samo o menjanju mikrosredine na sarajevskom bazenu Otoke, dokaz je njegovih pet kolega koji zajedno sa njim treniraju decu na volonterskoj bazi i najbolji su dokaz da se i u sistemu u kome mnogo štošta ne funkcioniše kako treba, dobra ideja može realizovati.

Na ideju da osnuje plivački klub došao je videvši kroz trenersku praksu da na bazen Otoka dolazi dosta osoba sa invaliditetom, ali da sa njima niko ne radi. Počeo je tražiti informacije, čitati o radu sa osobama sa invaliditetom, razgovarati sa profesorima, a na kraju je otišao i do Paraolimpijskog komiteta.

Od njih je dobio i najveću pomoć u tom momentu – poslali su ga u Istanbul na edukaciju, gde je po prvi put uživo video kakve sve neverovatne stvari mogu postići osobe s invaliditetom. Po povratku iz Istanbula pokrenuo je procedure za pokretanja kluba, koji je zvanično počeo sa radom krajem februara 2016. godine.

Primer iz Srbije

Još dok je škola bila samo ideja, Amel je doneo odluku da ona mora biti besplatna, tako da članovi kluba, trenutno ih ima 87, nemaju nikave troškove što se tiče trenera, opreme, takmičenja, treniranja, a oni su poprilični, kao i samo korištenje Olimpijskog bazena Otoka, koje se plaća oko 2.000 bosanskih maraka mesečno.

“Uz nas je sve do kraja prošle godine bio BH Telekom, sa kojim smo imali sponzorski ugovor, a na samom početku delovanja kluba i farmaceutska kompanija Bosnalijek. Šta će biti u ovoj godini, stvarno ne znam, ali ne gubim nadu da će ovu decu i njihove rezultate prepoznati neka društveno odgovorna firma. Naravno, ne bi mogli funkcionisati bez pomoći društveno odgovornih građana i iskrenih ljubitelja ovog sporta, koji svojim donacijama – koliko ko može – pomažu da pokrijemo troškove bazena. Što se tiče državnih institucija, to još uvek nije na nivou na kom bi trebalo biti, pokrivaju nam oko petine troškova, ali mi se trudimo da im svojim rezultatima dokažemo da smo vredni finansiranja i da su ova deca jako bitan član našeg društva”, objašnjava Amel, koji pored neprestane borbe za obezbeđivanje sredstava za besplatno i nesmetano odvijanje adaptivnog fizičkog vežbanja i ravnopravnog uključivanja u društvenu zajednicu malih plivača, veliku energiju koristi i za izmene u obrazovnom sistemu, kako bi rad sa osobama sa invaliditetom bio deo redovne nastave.

Ne trebamo ići daleko i gledati kako je to u Nemačkoj ili Švedskoj, kaže on, dovoljno je pogledati u zemlje regiona.

Kao posebno pozitivan primer navodi Niš u Srbiji, koji ima celu katedru koja se bavi izučavanjem adaptivnog fizičkog vežbanja, koje uključuje i plivanje, i profesora Marka Aleksandrovića, koji mu sve ovo vreme pomaže svojim znanjem i sposobnostima, koje Amel potom prenosi svojim kolegama trenerima.

“Ja nisam imao priliku da učim ovde kod nas, ali evo sada naši studenti sa fakulteta sporta imaju priliku da nauče od nekoga – mi im nudimo i znanje, i resurse, i decu i bazen. Iskreno se nadam da ćemo uspeti da pokrenemo tu promenu u obrazovnom sistemu, jer jako je bitno da se to sistematski reši. Pravo na sport je pravo svakog deteta”, naglašava Amel, ne krijući da je još uvek zatečen razmišljanjem nekih ljudi kako rad sa decom sa invaliditetom nije preterano bitan, jer, eto, nije reč o “pravom” sportu.

“Jedan roditelj je prošle godine snimao svoje dete na takmičenju u Rijeci. Vidim ga plače i odmah pomislim da se nešto dogodilo. A on mi kaže “treneru, ja mislio da vi onako sami dajete medalje djeci”. Odgovorim mu da je ovo sport i da se nagrada mora zaslužiti. Kada smo dobili zvanične rezultate, prosledio sam mu ih, nije mogao da veruje – prvo, da se njegovo dete bavi sportom, potom da ide na takmičenje, i na kraju da je osvojilo “pravu” medalju. Zato svima koji tako misle, a misle mnogi koji nemaju neki invaliditet, poručujem da su u gadnoj zabludi. Ovo nije neko dobrotvorno društvo u kome vam neko nešto daje, ovo nije rekreacija, ovo je sport u kome postoje pravila koja se poštuju, postoje klase koje morate imati na međunarodnom nivou. Slobodno mogu pozvati bilo kog studenta sa fakulteta sporta da dođe i da se takmiči sa Nerminom Memićem, pa da vidimo ko će pobediti. Ja se kladim na Nermina”, kroz smeh nam priča Amel i dodaje da je sedam plivača iz kluba dobilo regionalne klase i da se mogu takmičiti u regionu, dok je Nermin Memić za sada jedini koji se može takmiči u Evropi, jer je prošao međunarodnu klasifikaciju.

Potrebno nam je više smeha

Nažalost, još niko u BiH nije krenuo Amelovim stopama, tako da Spid i dalje ostaje jedini plivački klub koji radi sa osobama sa invaliditetom. To stvara dodatne teškoće, jer mali plivači ne mogu nastupati na Olimpijadi – za to je potreban bar još jedan plivački klub kako bi se mogao osnovati Plivački savez BiH.

Amel se ipak nada da će doći bolja vremena. Šteta bi bilo dalje čekati, kako za decu, tako i za ostale, jer ostaju uskraćeni za mnogo toga što nude.

“Imamo 87 aktivnih članova sa različitim vrstama, stepenima i oblicima invaliditeta. Sa svima njima se družim, sa njihovim roditeljima, oni se druže međusobno, i sve i jedna priča je drugačija. Mi smo jedna velika porodica koja je, mogu to slobodno reći, puno više naučila mene, nego ja njih. Naučili su me da više cenim život, da cenim male obične stvari, osmeh, zagrljaj. Zato bih svima poručio, čemu se nervirati, ustali smo jutros živi i zdravi, ništa nam ne fali, hajdemo se malo smejati i družiti, hajdemo nešto raditi”, kaže ovaj veliki profesionalac i nadasve veliki čovek.

A mi se iskreno nadamo da će njegove reči daleko odjeknuti i bar nekoga pokrenuti da krene njegovim stopama.