Ciganlija, Međica, Veliko ratno ostrvo, Ko Čang… Ovo je, nadam se, samo početak jednog višegodišnjeg obilaska domaćih rečnih ostrva koja se mogu pronaći u našoj zemlji.
Možda Srbija danas nema izlaz na more, ali zato još uvek ima oaze prirode sačuvane od masovnog turizma gde ta konekcija između divljine i čoveka nosi duh prošlih vekova.
Za iracionalnog Beograđanina koji je emotivno više vezan za Savu negoli za Dunav, saznanje šta sve „dosadna“ Vojvodina krije bilo je svojevrsno otkrovenje i/ili prosvetljenje koje je dečjim oduševljenjem izraženo na licima cele naše družine koja je krenula u potragu za predahom od gradske vreline.
Destinacija nepoznata. Zapravo je reč o vikend naselju tačno na pola puta između Neština i Suseka koje ne postoji ucrtano na naširoko korišćenoj Gugl mapi. Na samo par kilometara od granice sa Hrvatskom nalazi se Neštinska ada, dunavka dama koja odaje utisak netaknute prirode.
Beli pesak i prilično velika plaža okovana šumom i rastinjem predstavlja pravi mali raj za ljubitelje prirode.
Snažan, hipnotišući tok Dunava sam po sebi uliva strahopoštovanje vraćajući čoveku svest koliko je zapravo mali i nemoćan kada se susretne sa takvom harmoničnom silom.
Ali krenimo redom. Od Beograda put vas vodi preko Sremske Mitrovice i obronaka Fruške Gore gde izlazite na Susek i obale Dunava. Na putu ka Neštinu, pred sam ulazak u naseljeno mesto, skrećete desno i u prvoj brzini spuštate se ka reci.
Kuća u kojoj smo odseli nema standardne električne instalacije, već napajanje za frižider, svetlo i punjače za mobilni crpi iz par solarnih panela zbog čega se o potrošnji mora pažljivo brinuti, naročito ukoliko nema previše sunčanih intervala.
Voda za piće stiže po svemu sudeći sa obližnjeg izvora, dok je unutar kuće obezbeđena tehnička voda.
Dvorište sa voćem i povrćem, sa sazidanim roštiljem i pristupom betoniranom doku gde vas čeka maleni čamac jasno nameće misao:“ Zar je čoveku više od ovoga uopšte potrebno?!“
Rat u Ukrajini, virusi i boginje, Vučić, Vulin, inflacija, poskupljenja i realnost kao takva, sve je moralo na pauzu pred naletom pozitivnih emocija.
Na skriveno te vodim mesto pevao je Bajaga davnih devedesetih, a mi smo pronašli jedno takvo na međunarodnom toku Dunava.
Iako nema drumskog saobraćaja, plovni i avio saobraćaj na toj ruti rade punom parom. Pogled u zvezdano nebo koje u gradovima nemamo prilike da vidimo „ometa“ prelet aviona, kao i neke zalutale zvezde padalice sa kojima dolaze i nove želje koje istinska skromnost i kosmička povezanost uvezuje u mir, sreću i zdravlje najbližih.
Tu su i rečni kruzeri koji prođu kako bi nas dodatno podsetili da nismo dovoljno daleko pobegli od potrošačkog društva. Taj „susret“ prođe po principu – ne diraj me, ne diram te.
Ovaj princip iskoristio sam i prilikom pokušaja istraživanja neštinske ade. Gotovo da nisam zamakao ni stotinu metara od mesta gde smo postavili peškire, a već sam imao tu čast i privilegiju da se prvi put lično upoznam, oči u oči, sa njenim visočanstvom divljom svinjom. Zapravo bilo ih je dve koje su se na nekih desetak metara stvorile ispred mene.
Kako sam ja njima bio mnogo manje interesantan nego obratno, obuzdao sam svoju znatiželju i okrenuo se nazad kako ne bih nepotrebno izazivao sudbinu.
Kako je „Exit“ trajao nizvodno i mi smo sebi napravili festivalsku atmosferu, ali srećom osim divljih svinja nije bilo one druge, uniformisane divljači da nam kvari ugođaj.
Nakon izleta na Ko Čang i prvog susreta sa neštinskom adom, ostala su podeljena mišljenja koje dunavsko ostrvo dobija prednost. Neštinska ada u odnosu na Ko Čang odnosi pobedu kada je reč o umanjenom uticaju čoveka, iako se i ovde može videti do desetak posetilaca koji potražuju beg od realnosti tokom vikenda.
Leto kao i uvek prolazi bez naše saglasnosti, a već imamo najave da nas čeka vrlo teška zima. Na nama je da se spremimo, pre svega psihički, da napunimo baterije i budemo dovoljno odmorni da predstojeći period pregrmimo na nogama.
S obzirom da korona ponovo divlja, da se polako stvaraju redovi ispred kovid ambulanti, a da je još uvek jul, ne treba isključiti povratak poznatih mera sa krajem letnje sezone i početkom školske godine.
Ukoliko pak, kojim ludim slučajem, ponovo dođe do zatvaranja, a vreme i temperatura nas posluže, sada znamo i za neka skrivena mesta gde korona nema takav ubitačan uticaj kao u gradovima i našim betonskim kavezima.
Upravo ta realnost koja nas guši, zbog koje imamo anksiozne napade i koja nam ne dozvoljava da zaista živimo slobodno, na ovakvim mestima popušta, beži bestraga jer iza nas stoji božanstvo, priroda i vrednosti koje nadilaze napredne konture u kariranim odelima koji svoju dušu iznajmljuju po paklenim haustorima laži i obmana.
Priroda ne priznaje laž, obmanu, niti ljudsku bahatost. Pred njom smo zaista svi jednaki, ali se samo plemeniti odlučuju da budu njeni promoteri i zaštitnici.
Zato kada vas sudbina i put navedu na jedno ovakvo mesto ne ostavljajte za sobom smeće, već se zahvalite nebesima što su vam pružila priliku da osetite blagodeti postojanja. Neštinska ada u sebi zaista sadrži taj anđeoski prah, beli pesak koji tu rajsku blagodet donosi među nas Zemljane.
Čuvajmo prirodu.
Dodaj komentar