Uvek sam želela da imam troje dece, kao u onim reklamama, Božićnim ili za omekšivač. Da budu nasmejani, lepo obučeni, trče nekud stalno i uvek čisti, kuća blista, kuća peva, muž srećan i zaljubljeno me gleda k’o tele, dok ja mesim stošesti bezglutenski slatkiš te nedelje, spremam zdrave večere za svoje mališane, naravno jogurt, avokado, čia semenke, lan, heljda, smuti, blender, imam tip-top šminku, odmorna, osmeh vide mi se šestice, vitka, ma raj na zemlji.
I kad sam, posle milion peripetija, dobila prvo ćerku pa onda blizance, baš kao u reklami, upela sam se iz sve snage da to i postignem. Muž ima dobar posao u inostranoj firmi, pa nam novca nije nedostajalo. Kada se rodila Jana, opremila sam se svim mogućim i nemogućim ‘naoružanjem’ za mame, od literature preko svega a i svačega što su reklamirali da će našoj princezi pomoći da se razvija i raste pravilno.
Ne da imam kuvare za bebe, nego mogu sad, sa ovim iskustvom, da ih delim po komšiluku da podmeštaju pod nogu od stočića da se ne klacka, toliko mi koriste, ali je bilo mnooogo bitno da to nabavim i da pratim, makar su to mame po Fejzbucima i mame u mom okruženju tako meni objašnjavale, i ja kupim na vreme, jer dete treba da doji do 2 godine, i ja nisam majka ako to ne uspem.
Naravno da nisam uspela. Posle 3 meseca Jana je rešila da neće da se muči više sa mojom frustracijom, ljutnjom na sve, a pre svega na sebe, stresom i umorom, zatrovanim mlekom, da trpi gladna i da plače i odlučno je odbila moje grudi. ‘A što nisi išla kod savetnika za dojenje?’ ‘Ali ako si dovoljno uporna uspećeš, samo nisi dovoljno uporna’ i prekorni pogledi. Prekorni pogledi mojih drugarica koje su savršene majke.
Eno, kuma Suzana, troje dece, jedno drugom ‘do uveta’, najmlađe doji, lepa, doterana, kuća cakum pakum…a ja…jedna beba, pa me i ona odjebala, izrastak, nokte nemam, neispavana, treba mi soba za vrištanje i tri psihijatra.
Suzana, naravno, dok se ja žalim u krug kako sam promašila život, ne pominje da je njen muž, poznati arhitekta, više u Saudijskoj Arabiji nego u Beogradu, skokne do kuće da promeni kofer i napravi joj dete, ne priča da ima spremačicu i dadilju 24/7, da noću ne spava osim ako ne popije tablete za spavanje uz neko skupo vino, normalno. Ne spominje ona koliko košta para i odricanja i njena linija i njen status, a ja i ne pitam, verglam svoje.
E, kad sam konačno odbolovala to što Jana neće moje mleko nego više voli dohranu, kad sam umesto sopstvenih grudi po celu noć u rukama držala flašice, koje sam, naravno, sterilisala, kao i cucle, kao i igračke i sve što je Jana mogla da pipne, podjednako jadna i izbečena kao i na početku, sa frustriranim mužem koji je džaba pričao nedokazanoj budali da može to i drugačije, u goste nam je došla NJKV Stara Kuma lično.
To je bilo otprilike u periodu kada sam ja razmišljala o jelovnicima za Janu kad tamo nekad napuni 2 godine ili pođe na fakultet, nebitno, i dizala mi se kosa na glavi od zdravih kombinacija i hoće li hteti i šta će smeti da jede. Jer, mogu ja to sve sama, a tu su i ove super žene sa interneta što uvek sve znaju lepo da me posavetuju. I gde ima cejlonski cimet?
Muž je shvatio da sam budala i da ću ubiti i njega i sebe, ko zna kojim redom, pa se setio glavne sestre pedijatrije koju su zvali Šicer jer je bila mnogo fina, a mi smo je zvali Kuma jer nam jeste bila kuma, a i Suzanina je mama.
Pošto me je zatekla sa Janom u marami, kako bauljam po kuhinji, naravno, sa flašicama u rukama, i sa osmehom osobe sišle s uma je pitam hoće li nes ili domaću kafu, kuma je izvukla moje čedo iz marame, pobacavši mi usput flašice iz ruku u sudoperu i rekla: ‘Mlada damo, idi se sredi, izgledaš kao da te poplava izbacila! Kupanje, kosa, nokti, odmah!’
Gledam je ja kao da je poludela, ko će dete da cima, flašice da steriliše, šta fali mom izgledu, pelene, spavanje po satu, poremetiću dete…
Muž me je lagano odveo u spavaću sobu dok je ona pričala nešto Jani…mislim da je psovala današnje roditelje, knjige, internet, u stvari je psovala sve.
Dva sata kasnije, čista i delimično pribrana, ušla sam u kuhinju u kojoj je ona mojoj četvoromesečnoj bebi davala jabuku, dubeći je kašičicom, dok je Jana coktala i gugutala. Na šporetu se kuvala čorba. Za velike ljude. Normalna čorba od piletine i povrća.
Jana je posle jela i čorbu. Te noći je spavala od 21 do 8 ujutru. Dete mi se naspavalo. A i ja sam, kad mi je rekla da sva ta ‘moderna govna’ pobacam, da detetu ne smem sve da sterilišem jer mora da stvori svoju floru, dobre bakterije da bi bila otporna, da se opustim i shvatim da gajim malu životinju. Bukvalno.
‘Kakvo dojenje do 2 godine? Pa nije ovo Zimbabve! Ima hrane. Decvi zubi rastu da bi žvakala hranu a ne sisu ili cuclu.’ Tačka, bre.
A onda mi je rekla da je Suzanu sramota da kaže da joj je teško, ali da ona ima pomoć. I da kad ti je teško pomoć tražiš gde treba, prvo u sebi, jer ti bolje znaš i osećaš šta je potrebno i tebi i tvom detetu od nekih mama sa interneta i priručnika. I ne, ne možeš sve sama. Niko ne može sam.
Zato su tu i kume, i bake, i tate i muževi i dadilje, i spremačice ako imaš čime. Ako nemaš, manje je važno da li se sijate i ti i dete i muž i kuća, važnije je da ste zdravi i fizički i psihički.
I tako ja odjebah sve ove što su savršene majke, reših da budem nikakva majka, štonokažu, nemajka, ali mi taj izraz onako baš glup. Majka sam, samo nisam super. Neću da vam kažem da sam Jani posle mesec dana davala čorbu od pasulja. Šta da radim kad dete coktalo i mljackalo? Ništa joj nije falilo.
Jela je sve, nikada nisam kupila ni čia semenke ni bilo kakve druge, voće i povrće jede kad im je sezona, jede sve, ne branim joj ni slatkiše, ni gluten, ni telefon, mada je ne zanima mnogo, više voli da vadi šerpe iz kuhinjskih delova dok ja čitam nešto. Ne kažem da su te semenke i ta super hrana loša stvar, ali ne možeš se time opterećivati ako misliš čitav da ostaneš.
Blizanci evo majke mi ne znam kako rastu ni ko ih čuva, sećam se nešto kao da sam ih rodila. Trče po kući musavi, ja vičem samo ‘paziii ćošaaaaak!’ kad su blizu stola, taman su sad toliki, kad odemo napolje svi se nešto deremo, najviše ja luda majka, jer samo nešto pevam dok guram kolica a Jana skakuće pored nas, mužu smešno jer nosim njegovu trenerku, pa kad prolazimo pored neke ultra super mamike sa super detetom k’o sa Instagrama, on me pita je l’ ‘oću da se slikam i ja.
Ja kažem da ‘oću samo da uživam u danu i šetnji, frknu one kad me vide takvu, kvarim ugled majkama valjda, šta li, eto, savršeno me nešto zabole, izvadim iz onog džepa na kolicima čokoladice i podelim svima da jedemo, musavimo se, bekeljimo, i onako ih, malo podlo, a malo i sažaljivo pogledam.
Nije lak takav život, ni taj pritisak, to, da budeš kao iz reklame, časna reč. Ne možeš svetu ugoditi pa ugodi sebi i svojoj porodici. I nauči da reklame samo prodaju savršenstvo. U životu toga nema. Kao što ja nemam blender jer sam troje dece odgajila bez smutija, a sve što je trebalo od ‘opreme’ imala sam: mikser, viljušku, kašičicu.
Mozak sam morala uz tuđu pomoć da nađem gde sam zaturila i da ga vratim natrag sebi.
Dodaj komentar