“U ime svih zaposlenih Aster textila obraćam se i molim za pomoć, pošto se naš glas ne čuje nigde, ni u inspekciji rada niti u HR-u firme“, glasio je početak mejla koji je na Luftikinu adresu stigao od jedne od brojnih nezadovoljnih radnica te niške fabrike.
U nastavku upućuje na brojne probleme sa kojima se radnici suočavaju, a za koje nadležni, pokazalo se, nemaju sluha.
Firma Aster textil otvorena je u Nišu 2016. i u početku je, kako navodi sagovornica koja je želela da ostane anonimna, bilo sve u redu. Rečeno je da će firma do kraja te godine imati 2.000 zaposlenih, a njih trenutno ima oko 200.
– Svaki dan trpimo vređanje, ponižavanje, stres. Preti nam se kada odemo na bolovanje, zovu nas da se vratimo sa bolovanja jer nema ko da radi. Nekim ženama koje su se vratile sa porodiljskog zaprećeno je da će, ako ne potpišu ugovor kojim pristaju na rad prekovremeno i rad subotom, biti otpuštene.
Kada su podneli prijavu inspekciji rada da u prostorijama fabrike ne radi klima, inspektori bi svoj dolazak najavili, a kada dođu bilo bi, kako kaže – sve u redu. A i tada bi im, pred njihov dolazak, kako navodi napomenuto da „vode računa šta pričaju“.
U podugačkom spisku svih nekorektnosti stoji i ta da je u hali u kojoj rade pretoplo, a klima im retko kada radi, da za odlazak na pregled kod lekara moraju da traže dozvolu nedelju dana unapred, a stalnim pretnjama Uprava seje među zaposlenima strah.
Sindikat, dodaje, nemaju, jer im je zabranjen ulazak u fabriku, a ljudski resursi, pokazuje se, svoj posao „ne rade uopšte“.
Priliku da se čuje glas radnika fabrike Aster textil vide jedino putem medija i to je razlog zbog kojeg se odlučili da na taj način zavape.
“Dala sam otkaz – Neću da radim za 250 evra i hoću da me podržite sad!”, glasila je objava jedne mame na društvenim mrežama, koju je Luftika prenela u februaru 2022. Na naslovnoj fotografiji je, tvrdi naša sagovornica, jedna je od radnica pomenute fabrike u Nišu.
“Nema većeg bogatstva od davanja otkaza“ glasio je jedan od komentara na tu objavu i nakon svega pročitanog nameće se pitanje: da li sloboda i dostojanstvo čoveka zaista koštaju 250 evra? Nije li simptomatično da priča Aster textila neodoljivo podseća na pregršt novootvorenih fabrika u našoj zemlji.
Zamislimo na trenutak da u tim zagušljivim postrojenjima za tim mašinama nema niti jednog radnika, koji je onda smisao uprave koja uživa pod klimom?
Nije teško potcrtati, ali nekako uvek kao da zaboravljamo, da su oni tu zahvaljujući radnicima, a da radnici tu nisu zbog njih.
Koliko je onda isključenih klima, pelena za odrasle, otkaza posle bolovanja potrebno da se stotine, hiljade ljudi – isključi mašine i kaže – ne pristajem na ovo?
Dodaj komentar