Vojska ne pravi muškarce: Ko je muško, biće muško i bez uniforme, ko se bode u b*lju, naći će dečka i u kasarni

Sećam se kevine sreće kada je objavljeno, baš negde pred moje punoletstvo, da se ukida obavezno služenje vojnog roka. Moram priznati da sam i ja tada bio srećan, valjda iz razloga što ću imati više vremena za gluvarenje, jurenje cura i, uopšteno govoreći, jedno tinejdžersko zajebavanje.

Bilo je dana kada sam bio toliko dokon i indisponiran da mi je prolazilo kroz glavu kako bih mogao da „ubijem“ vreme u vojsci, da me vrati malo u životni stroj. Sama obuka ne bi bila loša u smislu nekakvog znanja, čini mi se, kao veština preživljavanja i ne daj bože samoodbrane, ali slušajući priče svojih drugova koji su prošli kroz taj raspadnuti sistem nekoliko godina pre ukidanja obaveznog služenja, mislio sam da mi je od vojske mnogo bolje da se duhovno uzdižem u samopromisli pri nekom manastiru.

Na kraju ni jedno ni drugo, već se duh otisnuo na putovanje po Aziji. I nije mi trebala vojna obuka da bih se snašao i živeo na jedan drugačiji način od ovog pokosovskog ciklusa, naprednog ciklona.

Nebojša od Zrenjanina, Fejsbuk bloger, dao je svoje mišljenje o najavi vraćanja ili kako kažu „odmrzavanja“ vojnog roka. Nije loša poenta, te stoga porazmislite da li ćete salutirati Vulinu i Vučiću pod izgovorom patriotizma. Sa njima ne bih ni kafu popio, ruku im ne bih pružio, a ne spuštao glavu pred takvim „autoritetima“. Onda ću pre obuku u Zabeli da prođem.

Elem, čujte šta Nebojša iz Zrenjanina (ne onaj mučeni iz Beograda) ima da vam saopšti.

A hteo sam da preskočim temu vraćanja obaveznog vojnog roka, ali ne mogu. Pre nego neko krene da prdi rozlo, samo da razjasnimo da sam bio u vojsci, godinu dana, u najgorem periodu i na jednoj od najgorih lokacija (ali bilo je i gorih), kasnije u rezervnom sastavu, dakle bio sam tu za Srbiju kada je to trebalo, neću u detalje.

Kratko ću, ko hoće u vojsku, može i sad, ovog momenta digne bulju i ode da se prijavi. Ko neće, mislim da ga ne treba terati, jer jedan koji hoće, vredi kao 10 onih koji moraju. Ali ajde, ako mislite da treba da se prođe neka obuka, i to mi je ok, ali tvrdim da celu obuku koju treba da prođe jedan čovek, ne treba da traje više od tri nedelje, do mesec dana. Da rukuje puškom (ili drugim oružjem), da rasklopi, očisti, gađa, puca u pravcu suprotno od svojih drugova, sledi komandu oficira itd, ostalo se uči u hodu. Sve preko toga je bespotrebno gubljenje vremena, novca i energije. Što se tiče „stvaranja muškaraca“, ili jesi ili nisi, ako ih šaljete tamo da ih vaspitate i disciplinujete, to je potpuna glupost. Moja soba, moj krevet, moj plakar bili su uredni i u četvrtom razredu osnovne škole, dakle iz kuće ide sve. Muškosti i ponašanja što se tiče, ko se bode u venu, guta tablete i šmrče u civilstvu, to će raditi i u kasarni (nađu se oni i tamo, ne sekirajte se), ko se bode u bulju, naći će dečka i u kasarni, ne sekirajte se (opet, nađu se i vi tu ne možete ništa). Ko je muško, biće muško sa i bez uniforme, ko je čovek biće to u svim segmentima života, ko je cinkara i izdajnik, to će biti uvek i svuda, bez obzira na sve okolnosti, ko je rođen za vojsku, biće vojnik i ratnik kada to zatreba.

Još samo ovo, obavezni vojni rok je sport za bogate zemlje. Imate li predstavu koliko koštaju tri obroka dnevno, plus četvrti energetski (užina- marenda ) za sto hiljada vojnika, pa tako 365 dana , uniforme, cipele, čizme, grejanje, topla voda, plata vojnika,obuka, gađanja, sanitet, lečenje, vozila, prevoz itd . Tu su zatim oficiri i njihove plate, stanarine, stanovi za njih i porodice, vozila i gorivo za njihovo švrćkanje . Naravno da će se tu zakačiti 20 % civilnog sektora, psihijatri, psiholozi, administracija ( možda preko stranke ), sekretarice, računovođe… Naravno, sve iz džepa građana i budžeta. Mislim da imamo većih problema za rešavanje i mesta gde je novac potrebniji za ulaganje.

A da li će neko u sve te „nabavke“ i tendere da se ugradi i pere kintu… Ma ne verujem, pa mi smo uređena država.

Naoružanja i vojne opreme što se tiče, mene je samo strah da će neka mamurna budala jednog jutra negde u Vašingtonu, Moskvi, Pekingu da prospe kafu po tastaturi, i ode cela planeta u tri pičke materine, a mi se još uvek jurimo sa puškama iz 79. godine po Pasuljanskim livadama.

Najveća ironija je to što vam o vojsci pričaju oni koji su sebe proglasili nesposobnima za vojsku i vikali JURIŠ sa terasa tetkinih stanova, dok su sposobni ginuli ili se vraćali kao invalidi, mislite o tome, naša deca su u pitanju, njihova nikada nisu i nikada neće biti u prvim redovima.

Zdravi bili, čuvajte porodicu i zdrav razum.

Živela Srbija!