Najskuplja haljina na svetu već se nalazi u vašem ormanu

Krajem septembra 2017. aukcijska kuća Kristi je ponudila kolekciju ličnih predmeta legendarne glumice Odri Hepbern.

U obilju memorabilije najvoljenije holivudske glumice bile su i njene večernje haljine. Inače, 2006. godine je čuvena crna toaleta koju je nosila u filmu ”Doručak kod Tifanija” prodata za skoro milion dolara, piše Radmila Radojković za Lola magazin.

Ranije, razrogačene oči i punački novčanici modnih kolekcionara upereni su ka ljupkoj koktel haljini od plavog satena, koju je 1966. godine kreirao glumičin dugogodišnji prijatelj i saradnik, slavni Hubert de Givenši.

No, bez obzira na spekulacije modnih medija, ovaj glamurozni komad nije potencijalno najskuplja haljina na svetu. Zapravo, to nije nijedna haljina koja je ikada prodata na nekoj aukciji. Najskuplja haljina na svetu ne nalazi se u posedu nijednog modnog kolekcionara, već u ormanu svake žene. Autorka ovih redova ih ima čak dve. A neke od vas verovatno i više.

Made in Bangladesh

U mom slučaju, reč je o jednoj tufnastoj i jednoj cvetnoj haljini. Vaše su možda prugaste, sa romantičnim srcastim printom ili neustrašivom leopardovom šarom. Neke od tih haljina su A kroja, a neke ravne. Jedne nosimo na plažu, a druge u večernji izlazak.

Ono što im je zajedničko i što ih čini najskupljim haljinama na svetu jeste etiketa, najčešće prišivena za okovratnik, na kojoj je malim mrkim slovima izvezeno ”Made in Bangladesh”.

Znam, zvuči sasvim čudnovato.

Jer, letnja haljinica koju smo kupile na finalnom sniženju u ”H&M” ili ”C&A” definitivno ne poseduje nijednu od karakteristika koje bi je svrstale na zvaničnu listu najskupljih haljina na svetu. Nije izrađena od skupih materijala, nije unikatni proizvod čuvenog modnog kreatora, niti ju je nosila neka slavna osoba u ekskluzivnoj prilici.

Zavet ćutanja

Nezvanično najskupljom je čini zastrašujuća činjenica da se u postupku njene izrade rizikuje par miliona ljudskih života. Kažem nezvanično, jer to nije podatak o kome globalno poznati brendovi žele da govore.

U Daki, glavnom gradu Bangladeša i jednoj od najsiromašnijih prestonica na svetu, svako jutro ulice preplavljuju kolone mladih žena. Obučene u sarije vedrih boja, one hrle na svoja radna mesta u fabrikama za izradu odeće. Tekstilna industrija u ovoj zemlji zapošljava više od četiri miliona ljudi.

Devedeset posto zaposlenih čine žene, potekle uglavnom iz ruralnih oblasti. Zaposlenje u gradu trebalo je da im donese ekonomsku nezavisnost. Umesto toga, ruralno siromaštvo iz koga su potekle, zamenile su urbanim siromaštvom iz koga ne vide izlaz.

Hiperprodukcija i „brza moda“

Kada je devedesetih godina modna industrija otkrila Bangladeš kao zemlju jeftine radne snage i slabih pravnih regulativa, brendovi su svoja postrojenja za proizvodnju počeli masovno da izmeštaju iz matičnih zemalja.

U državi bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, radnog prava i regulativa po pitanju bezbednosti na radu, i sa radnicama koje nemaju alternativu, nastali su hiperprodukcija odeće i trend ”brze mode”.

Zapošljavanjem miliona ljudi, modna industrija je preoblikovala ekonomiju Bangladeša i omogućila mu da se po prvi put u istoriji uključi na globalno tržište.

No, neprimenjivanjem standarda kakvi važe u razvijenim zemljama iz kojih brendovi potiču, stvorena je armija najmanje plaćene radne snage na svetu koja svoje radne zadatke izvršava u nebezbednim uslovima – Radnice koje rade po deset sati dnevno za 0.24 dolara po satu, u fabrikama rekonstruisanim bez građevinskih dozvola. Često vređane od strane šefova pogona i bez mogućnosti sindikalne borbe.

Smeh i mladost Vs. Realnost

I dok reklame velikih brendova svakih par meseci najavljuju nove kolekcije, u atmosferi neprestanog smeha i večne mladosti modela koji ih nose i promovišu, stvarnost u kojoj ovi odevni komadi nastaju je sasvim drugačija.

Kada se u Daki 2013. godine srušila fabrika odeće ”Rana Plaza” i usmrtila 1.138 radnika, dok je njih 2.500 povređeno, velika imena poput Benetona i Manga su se naprosto distancirala od odgovornosti. Uprkos brojnim materijalnim dokazima da su njihovi odevni predmeti šiveni upravo u ovoj fabrici.

Tom prilikom veliki broj mladih žena pretrpele su povrede i amputacije koje su ih načinile radno nesposobnim. Bez socijalnog osiguranja, one se sada oslanjaju na svoje siromašne porodice koje su do nedavno samostalno izdržavale.

U nemogućnosti da budu ekonomski nezavisne u gradu, ove žene se vraćaju životu u ruralnim oblastima gde žive pod patrijarhalnim režimom.

Duga istorija feminizma

Iako Bangladeš ima dugu istoriju feminističkog aktivizma koja datira još od devetnaestog veka, potrebno je još puno zalaganja da bi velike ideje zaživele u praksi.

Da bi pomogli porodicama i odmenili radno nesposobnog roditelja, neretko se zapošljavajju i deca uzrasta već od dvanaest-trinaest godina.

Usled brze ekspanzije odevne industrije, dolazi i do pogubne eksploatacije okruženja. Svaka faza u proizvodnji sintetičke odeće predstavlja energetski icrpljujuć proces, koji za posledicu ima različite štetne nusprodukte koji dalje zagađuju vazduh, vodu i zemljište.

Velika imena, večito željna profita

Vlada Bangladeša, podložna korupciji i u strahu da ne ostane bez svoje najveće izvozne grane, ne obazire se posebno na ovu problematiku. Velika imena modne industrije, večito željna profita, takođe.

U državi koja se ne libi grubog zanemarivanja ljudskih prava i ugrožavanja sloboda medija, glas obespravljenih radnica ne čuje se dovoljno glasno i dovoljno daleko.

A posledice ovakve proizvodnje i poslovanja polako prevazilaze lokalne okvire i postaju globalne.

U suton svakog dana radnice napuštaju fabrike i vraćaju se u svoje šareno okrečene udžerice u lavirintu prljavih komunalnih dvorišta, srećne što su preživele još jedan radni dan. U male limene kutije od čaja i začina, one pažljivo ubacuju svoju skromnu zaradu kako bi jednom do dva puta godišnje posetile svoje porodice koje žive na selu.

U isto vreme se mi, žene zapadnog sveta, pripremamo za večernje izlaske, druženja sa porodicom i prijateljima.

Ženska solidarnost

Umesto jalovog lamenta i jadikovke jer pored prepunog ormana nemamo šta da obučemo, mogle bismo da dohvatimo svoju jednostavnu haljinu sa finalne rasprodaje. Da je ne otpišemo posle tri meseca nošenja jer, shodno zakonitostima ”brze mode”, postaje pomalo demode. I da je ponosno obučemo.

Sa velikim poštovanjem za žene koje rizikuju svoje živote kako bi udovoljile našim odevnim hirovima.

Kad već ne možemo da se odupremo svojim šopoholičarskim porivima i bojkotujemo brendove koji posluju na ovaj način. No, to je tema za neku narednu priču.