Mnoštvo je velikana srpske glume niklo od Drugog svetskog rata do danas. Tako je uostalom i sa drugim republikama bivše Jugoslavije. Ali, u ovom tekstu ću navesti samo pet glumaca, za svaku deceniju po jedan. A koliko je težak posao bio izdvojiti samo pet, nabrojaću samo neke koji nisu u ovom tekstu, a zaslužuju da budu u svakoj podeli: Mija Aleksić, Danilo Bata Stojković, Bora Todorović, Bata Živojinović… Ako se tome dodaju i Fabijan Šovagović, Boris Dvornik (Hrvatska), Mustafa Nadarević, Boro Stjepanović (BiH), već je ogromna gužva. No, evo mog spiska, pa prosudite sami.
Ljuba Tadić (1960-ih)
Glumčina starog kova, eto takav je bio Ljuba Tadić. Kako je on mračne i ćudljive likove nosio. Dok sam bio dete, iskreno, malo me je i plašilo njegovo lice sa ekrana.
A danas? Danas gledam na te uloge sa ogromnim poštovanjem. Glumio Ljuba dosta, sve do pred smrt, 2005. godine.
Ali na ovoj listi je smešten u 1960-e. A tu su uloge u filmovima: „Prvi građanin male varoši“, „Stepa“, „Sokratova odbrana i smrt“. Onda uloga ludog Amazonca u remek delu „Na mesto, građanine Pokorni!“, (kao i nastavak tog filma), pa „Krvava bajka“ i „Sliom otac“ i, konačno, moj apsolutni favorit „Vuk sa Prokletija“.
Pavle Vuisić (1970-ih)
Da ne pominjemo Kamiondžije, Otpisane i Valtera, što je i tu vreme bila zabava za milione, tokom 1970-ih odigrao je Paja maestralne role.
Uloge Pavla Vuisića u filmovima „Život je masovna pojava“, „Majstor i Margarita“, „Šešir profesora Koste Vujića“, „Pas koji je voleo vozove“, Čuvar plaže u zimskom periodu“, „Hajka“ i „Doktor Mladen“ su nešto što ostaje za večnost.
Miki Manojlović (1980-ih)
Predrag Miki Manojlović je glumačku karijeru počeo 1970-ih, imao je fantastične uloge tokom 1990-ih, pa i u ovom veku. Ipak, njegov najplodniji period bio je jugoslovenski film 1980-ih.
Pomenuću samo neke od filmova u kojima je blistao te decenije: „Samo jednom se ljubi“, „(Štefica Cvek) U raljama života“, „Tajvanska kanasta“, „Otac na službenom putu“, „Sok od šljiva“. Tu su i dve kultne serije: „Sedam sekretara SKOJ-a“ na početku decenije, i „Vuk Karadžić“, u praskozorje rata.
Bogdan Diklić (1990-ih)
Nesumnjivo, Bogdan Diklić je jedan od najvećih živih glumaca. Upisao je Akademiju umetnosti 1972, i odmah po završetku studija počeo je da glumi na velikom platnu. Odigrao je nesumnjivo velike uloge 1980-ih, kada je „eksplodirao“. U toj deceniji odigrao je 30-ak uloga, a na samom vrhu su svakako „Maratonci trče počasni krug“.
Ipak, 1990-e su bile njegove. Od „Crnog bombardera“, preko „Tito i ja“ i „Tri karte za Holivud“ u prvoj polovini dekade. Slede veoma teške i mračne uloge, poput „Urnebesne tragedije“ i „Bureta baruta“.
Ipak, ono po čemu će ga svi pamtiti je serija „Otvorena vrata“ (1994-1995), gde je glumio Batu. Inače, cela ekipa te serije je potpuno otkačena. Postoji anegdota da je Diklić, nakon jednog od prvih uspešnih snimanja za seriju, potapšao po ramenu Nikolu Đurička o rekao mu: „Bravo, mali! Sada ćeš ceo život glumiti budalu kao ja“.
Nebojša Glogovac (2000-…)
Nebojša Glogovac je imao nekoliko zapaženih uloga tokom u antiratnim filmovima 1990-ih: „Ubistvo s predumišljajem“, „Vukovar, jedna priča“, „Do koske“ i, posebno, „Bure baruta“. Ovaj poslednji film bi trebalo uvrstiti u obaveznu lektiru. Njegova minijatura u ulozi Taksiste sa Aleksandrom Berčekom, koji igra penzionisanog pandura, nešto je neponovljivo.
A 2000. je počeo maestralno. Najpre, odmah posle bombardovanja SR „Nebeska udica“ (kuriozitet je da je bezmalo celu ekipu filma sustigla smrt), a onda „Munje!“, „Država mrtvih“, „Kad porastem biću Kengur“, „Klopka“, „Vratiće se rode“…
Prerana smrt ga je zaustavila u koraku, ali je, bez ikakve dvojbe, bio jedan od najvećih srpskih glumaca.
Dodaj komentar