„Muzika srca“ za sva srca i duše

Vokalnu grupu “Muzika srca” imala sam prilike da prvi put čujem 8. marta u novosadskom kafiću “Šećer & Soul”. Od tada su nastupili u mnogim klubovima u Novom Sadu – na velikoj terasi na Tvrđavi, Skipperu, Zeppelinu, Giardinu – imali četiri solo koncerta na Trgu slobode i Kikindi, a njihov poslednji nastup je bio u muzičkom delu manifestacije “Veliko kolo za Ginisa”. Vokalni sastav “Muzika srca” poznaćete po izvanrednom pevanju, nesvakidašnjem repertoaru, sofisticiranom oblačenju, pozitivnoj energiji koju šire, kao i po reakciji naših sugrađana – promuklost i bolovi u nogama od silnog đuskanja, a to su samo neke od posledica njihovog koncerta.

Kako kažu “Muzika srca” je osnovana pre pet godina sa ciljem i željom da Novosađane i muzički auditorijum podsete na pomalo zaboravljeni stil višeglasnog pevanja. Na njihovom bogatom i šarenolikom repertoaru nađe se za svakog ponešto. Oni svoj repertoar i muzički stil ne vezuju za jedan žanr, niti za neki vremenski period, a dosadašnjim muzičkim repertoarom pokrili su hitove u poslednjih 100 godina.

Publika čuje i vidi samo ono što se dešava na pozornici. A šta se odvija iza kulise? Otišli smo na jednu njihovu probu da proverimo.

Kada sam stigla upravo su uvežbavali pesme za novi repertoar – koji nećemo da otkrivamo. Za klavijaturom je sedela Svetlana Rakić, lekar po struci a u „Muzici srca“ umetnički rukovodilac grupe i aranžerka. Kako kaže, do sada je napisala 300 aranžmana a polovina je već otpevana. Na pitanje ko bira pesme jednoglasno su odgovorili da je Svetlana glavna, ali da joj na kraju krajeva svi pomažu predlozima prema sostvenom senzibilitetu. Aranžmani su joj originalni i pisani isključivo za višeglasno pevanje, tako da mnoge pesme zvuče potpuno drugacije kada dobiju novo ruho.

Družinu čine još i soprani Ljiljana Bogdanović-Perišić i Milica Pajčin, altovi Maja Većkalov i Jelena Maksimović, tenor Stevan Lukić te baritoni Aleksandar Tkalec i Siniša Stevanović. Tri puta nedeljno se okupljaju i uvežbavaju pesme, a probe su osim ozbiljnim višečasovnim radom protkane humorom, deljenjem svakodnevnice, čašicom pića u nekom od omiljenih kafića.

– Oni su moja druga porodica. Mi se družimo i van proba. Evo sutra “My Place” proslavlja prvi rođendan i svi ćemo biti tu da podržimo našu Maju – ispričala je Ljiljana, a Maja je to s osmehom na licu potvrdila.

I sama mogu da potvrdim Ljiljine reči. Za tih dva sata koliko sam provela sa njima i ja sam se osećala kao da sam kod kuće – sofice, taburei, čajevi, medena srca, oblak dima koji se komeša sa pozitivnim vibracijama. Ni poneka pogrešno otpevana nota nije remetila idiličnu atmosferu.

Da bi neko postao član “Muzike srca” mora da poseduje određene osobine. Od kandidata se očekuje da ume da čita note, da je muzikalan, da ima lep glas, dobar sluh, da bude posvećen i da shvati da je postao važan šraf u ovoj muzičkoj mašini.

Vidno umoran nakon časova na fakultetu, Stevan Lukić, tenor, ispričao nam je doživljaje sa audicije za “Muziku srca”.

– Iako imam muzičkog iskustva, njihovo pevanje me je oduševilo i iz tog razloga sam hteo da im se pridružim. Kada sam došao, Svetlana mi je odmah dala gomilu nota govoreći: “I ovo će ti trebati, i ovo i ovo…”. Potom su mi da bih se opustio otpevali Oliverovu pesmu “Ko sam ja da ti sudim”. Po prirodi nisam emotivac, ali slušajući ih, meni su suze same krenule, toliko mi je bilo divno – ispričao je Stevan s osmehom na licu.

Pesme koje su im prirasle za srce i postale zaštitni znak su “Just a gigolo” David Lee Rotha i Čolićeva pesma “Svadbarskim sokakom”, bez koje ne završavaju skoro ni jedan nastup.

Trude se da nastupe organizuju svake 2-3 nedelje, jer kako kažu, taj interval je dovoljan da bi se publika uželala njihovih pesama, ali ne i zaboravila na njih. Međutim, kao i mnogim bendovima i grupama u našem okruženju, i njima troškovi predstavljaju kamen spoticanja. Naime, na nastupima zarade tek toliko da pokriju osnovne troškove koje imaju.