„Radikalizovani“ vukovi u smislu vukopasa postali su prava pretnja na području podinarskih i zabiokovskih sela u Dalmaciji.
Sve učestalije prijave malobrojnih stočara, a i stanovnika kojima te „hibridne zveri“ čine štetu usmrćujući im pse i ostale domaće životinje, daje naslutiti da se radi o pravoj ekspanziji s nesagledivim posledicama. Jesu li tome uzrok upravo vukopsi koji su prema mišljenjima stručnjaka daleko krvoločniji nego vukovi ili je u pitanju povećana brojnost samih vukova tradicionalnog predatora sa dalmatinskog krša?
Dok stočari iz Kijeva tvrde da su štete svakodnevne, bile one od vukova ili njihovih genetski „modifikovanih“ srodnika, njima je manje važno, koliko njihova ekspanzija. Slažu se da se takvom prećutnom pristupu prema predatorima i šteti koju čine treba žurno stati na kraj.
S pravom se pitaju trebaju li uzgajati stoku da bi hranili vukove.
– Ako kojom srećom nađemo njihove ostatke možda i dobijemo koju kunu odštete, samo kada i koliko. Pojedenu bređu ovcu niko nam ne može platiti – ističu tamošnji stočari.
Tvrde da je njihova brojnost tim veća što se nalaze u graničnom području s Bosnom i Hercegovinom od kuda preko Dinare i dolazi najveći broj ukrštenih zveri. Posebno se to primećuje u Civljanima, selu kod izvora reke Cetine, gde ovčari učestalo susreću čudne zveri nalik vuku, ali ipak ne u stopostotnoj meri.
Odaje ih boja, pa čak i uši koje su kod nekih jedinki bile spuštene, ali su se kretale zajedno u čoporu s vukovima. O čemu se tačno radi, ne znaju, ali vide ko im kolje stoku. Srećom, većina njih imaju pse ovčare tako da koliko-toliko mogu parirati gladnim dinarskim zverima.
Međutim, lovci, a s tim podacima barataju i stočari, tvrde da trenutno na njihovom području obitava pet-šest čopora vukova. Ima li među njima mutanata, teško je odgovoriti.
I jednima i drugima su ruke vezane, pa im vukovi sada „kucaju“ na vrata. Štete su svakodnevne što na stoci što na divljači, a koliko je samo nastradalo lovačkih pasa… Neretko se događa da vukovi poteraju preplašene pse do kuća, što su, tvrde pastiri, naznake da su bil bilo kontakta sa predatorima.
Veliko je mimoilaženje u mišljenjima među samim lovcima koji u ovom slučaju u većini ipak prednost daju vukopsima, bićima iz legendi, kao glavnim krivcima zbog učestalih napada na stočarski fond tog kraja. Svojevremeno su njihove kolege iz zamosorskih i zabiokovskih društava „oklevatali“ spomenute „mutante“ da ozbiljno ugrožavaju opstanak autohtonog vuka.
Od 17 jediniki ukrštenih vukova i pasa zabeleženih u Hrvatskoj, njih čak 16 je u Dalmaciji. Pokazalo je to istraživanje sprovedeno u okviru izrade predloga Plana upravljanja vukom u Hrvatskoj tokom 2019. godine kada je sprovedena DNK analiza prikupljenih uzoraka u razdoblju od 2016. do 2018. godine.
Da se radi o pravim mašinama za ubijanje najbolji je pokazatelj da te životinje dolaze tik do kuća, ispod samih prozora. Ljudi se ne mogu načuditi kako su se zveri toliko okuražile da u svojoj nezasitnosti agresivnost bez problema pokazuju i prema psima privezanim na balkonima kuća.
Za mnoge to nije vuk, ali nije ni pas. Toj konstataciji pridružuje se podatak od pre nekoliko godina kada je na Mosoru primećen prvi crni vuk, a negde u isto vreme i onaj beli za kojog su u Veterinarskom fakultetu u Zagrebu nakon DNK analize u Norveškoj, utvrdili da se radi o delimičnom albinizmu.
Međutim, šta je sa onim crnim? Jesu li oni zbog klimatskih promena i povećanja temeperature vazduha samim time i većoj izloženosti suncu bez „zaštitnog faktora“ potamnili sami od sebe ili je po sredi nešto drugo, primera radi timber vukovi – krupne i ubojite zveri za koje se ne zna ni ‘ko su ni odakle su.
To je, vele oni koji su ga susreli, kombinacija gena vučje gladi i pseće znatiželje. Ili bolje rečeno tamo gde vuk staje, vukopas ili timber vuk, bez problema ide napred. Što hoće reći, vukopsi se ničega ne boje odnosno ne beže od čoveka kao obični vuk što može prvenstveno zahvaliti psećim genima. I što je najgore, nezasiti su, nemaju mira, stalno „ganjaju“.
U toj nedoumici i nesnalaženju s novim prirodnim postavkama, stanovištvo Dalmatinske zagore s pravom se pita gde završava vučji pomladak iz hrvatskih zooloških vrtova. Npr. samo u onom osječkom na desetak je vučjih jedinki. Je li se oni kastriraju ili se puštaju u prirodu, pitanje je na koje već odavno traže odgovor i lovci i stočari.
Sve su to pokazatelji koji zahtevaju hitno sastajanje struke i početak rada na strategiji, jer trenutna brojnost ovih impresivnih zveri, alarm je za uzbunu.
Upravo po toj lestvici alarmantnosti od jedan do pet, lovci i stočari Podinarja i Zabiokovlja problemu daju ocenu četiri. Svesni su oni nečeg „iščašenog“ u prirodi, što akturlni lovni režim zabrane odstrela vuka, nažalost ne rešava.
A to nedvosmisleno ide u prilog prisnaživanju stvaranje nove čiste rušilačke vrste koja će uskoro postati glavni predator na tim prostorima.
Izvor: Slobodna Dalmacija
Dodaj komentar