Merima i Dušan u srećnom su braku već 30 godina. Kada je Merima Buzimkić došla u Beograd 1992. godine, svi su znali odakle dolazi i koje je veroispovesti, ali to im nije smetalo da se venčaju tokom rata koji je trajao u Bosni.
Iz Bosanskog Grahova te 1992. Merima je sa ratišta iz Knina došla vojnim avionom u Beograd, u nameri da potraži tetku koja je živela u Batajnici, piše Naj Žena.
– U Beogradu sam 22. oktobra 1992. godine upoznala svog sadašnjeg supruga Dušana. Posle mesec dana našeg viđanja, Dušan me pozvao na svoju slavu. Došla sam da pomognem njegovoj majci i tu me i zaprosio, ispričala je Merima.
Merima je pristala da ostane sa Dušanom i da se uda za njega. U tom momentu nije znala da li su njeni roditelji uopšte živi i šta se sa njima dešava, jer je rat u Bosni bio u najvećem jeku.
– Godinu dana smo živeli nevenčani, radili smo i sakupljali novac za svadbu. Ubrzo posle svadbe smo dobili dvoje dece.
Kada je javila roditeljima da se udala za Srbina, bili su srećni jer su saznali da je živa.
Da brak u ratu sklope muslimanka i pravoslavac, nisu svi, kaže odobravali odmah. No, njih dvoje ostali su lojalni jedno drugom i istrajni u nameri da stupe u brak. U oktobru ove godine Meri i Dule će proslaviti trideset godina braka.
– Kad sam saznala da su mi roditelji živi, posle nekoliko godina, ja sam im poslala pismo. Tad sam im javila da sam se udala u Beogradu za Dušana Pavlovića i da imam dvoje dece. Čak i da su se ljutili, ne bi mogli da utiču na mene jer sam ja već oformila svoj život i osnovala porodicu.
Merimin otac Osman je na početku malo negodovao jer se Merima udala za Srbina. Međutim, ubrzo su promenili mišljenje kada su upoznali Dušana.
– Kada su saznali da sam živa, bili su srećni, jer su se plašili da su i mene izgubili. Ljutio se tata malo na početku, ali kako narod kaže, svoje se meso ne jede. Pošto mi je brat stradao u tom ratu u Bosni, ostale smo dve sestre i ja. Moji roditelji su toliko zavoleli Dušana, da su uvek govorili da im je to najbolji zet.
Tri veroispovesti u kući
– Jedna sestra se udala za Amerikanca i živi u Njujorku, druga sestra se udala u Bosni za muslimana, a ja za Srbina Dušana. Tako da moj otac u svojoj ući ima tri veroispovesti.
Kaže da, od kada je došla u Beograd, nikada nije naišla na ružne komentare.
– Nikada nisam doživela da me neko uvredi, da me popreko pogleda. Sretala sam i ogorčene ljude koji su u tom ratu izgubili članove porodice, ali ja lično nikada nisam osetila nikakvu neprijatnost.
Merima i Dušan danas slave Božić sa svojom porodicom. Iako obeležava Bajram, Meri kaže da poštuje sve hrišćanske, verske praznike, ali da vera i nacija nisu njena životna odrednica.
– Za mene je važno kakav si čovek. Nevažno je da li se krstiš ili klanjaš, objašnjava Merima i dodaje da je u tom duhu vaspitavala i svoje ćerke.
Zar je važno da li se “peva ili pjeva”, kog smo opredeljenja, nacionalne ili verske pripadnosti ako smo ljudi i ako imamo dovoljno ljubavi za sve? I ima li išta lepše nego videti da se svoje čuva, tuđe poštuje, a sloga vlada među ljudima?
Izvor: Naj Žena
Otac mi je Srbin, majka Arapkinja, a ja sam hibrid kojeg Srbi doživljavaju kao Cigana
Dodaj komentar