Kada je publika kraljevskog grada Jajca došla na poslednju predstavu u okviru takmičarskog dela 36. pozorišnih igara u pomenutom gradu, nije mogla ni slutiti šta se krije iza naizgled tako jednostavnog naziva. „Mlijeko“ studentskog pozorišta Banjaluka, u režiji Slobodana Perišića prosulo se pozornicom, a ionako klizave temelje dodatno su navlažile suze publike koja je čak u pojedinim trenucima napuštala predstavu, ne mogavši suzdržati emocije koje su ključale u svima koji su se to veče našli u pozorišnoj sali Doma kulture u Jajcu.
Pogođena je srž, ravno u dojku koja je prvi put dojila dete, koje je već samim rođenjem postalo deo neke skupine. Nekog identiteta. Nažalost u našem društvu identitet ne znači i prihvatanje, a samim tim ni participaciju u bilo kakvoj skupini. Maestralno je to oživio, a ne samo odglumio Aleksandar Ristanović, koji je za ulogu dobio i nagradu za najboljeg mladog glumca na pozorišnim igrama za ulogu Lefterisa. Osim njega Jelena Trepetova-Kostić donela je bol, surovu istinu i snagu majke koja najbolje zna kako je pokušavati integrisati i sebe, ali i porodicu u društvu, počevši i od onih najbližih članova, koje tumače Bojan Kolopić i Smiljana Marinković.
Pogođena je srž, ravno u dojku koja je prvi put dojila dete, koje je već samim rođenjem postalo deo neke skupine. Nekog identiteta.
U izvedbi kamernog teatra publiku se dovodi u dnevni boravak kuće u kojoj porodica stavlja na vagu jedno dete naspram drugog i suštinski smisao doživljavanja ljudi koji su zbog svojih razlika drugačiji, ali i automatski neprihvatljivi. Naprosto ludi, uprkos tome što su za razliku od većine svesni opasnosti koje prete čovečanstvu, a među kojima je upravo i ta da zavlada jednoumlje. Nemoguće je reći nešto drugačije, jer društvo baš poput rigoroznog lekara za svako mišljenje ima tabletu. Da bude utešnije, zabavnije i šarenije, u različitim bojama za sva stanja. Samo da izleči samosvesnost i petlju za življenjem koje ima smisao. Cilj je ionako ne pronaći ga.
Slobodan Perišić režirao je ovu predstavu prema tekstu Vasilisa Kacikonurisa, dovodeći pozorišne igre do svog ne tako ugodnog vrhunca. Težina lanaca u očima onih koju su svesni da sede i bespomično gledaju kako neko biva odbačen, jer vidi ono što se drugi ne usude. Kao nekoć u Carevom novom ruhu dete koje kaže da je car gol biva ludo i neshvaćeno, jer ne može se reći očigledna istina u društvu koje aminuje laži. Lefteris je to dete, koje mučno svojim žednim ustima uskraćenih za majčino mleko govori ono što je suština i smisao. On je tu da se svakodnevno bori i opire barijerama kojih je sve više, samo zato jer ima dijagnozu. A ona nije šizofrenija kako se nekima učinilo, već agonija prema svakodnevnom pokušavanju osvetljavanja mrkih tunela.
društvo baš poput rigoroznog lekara za svako mišljenje ima tabletu. Da bude utešnije, zabavnije i šarenije, u različitim bojama za sva stanja. Samo da izleči samosvesnost i petlja za življenjem koje ima smisao. Cilj je ionako ne pronaći ga.
Snažnom porukom, ubedljivom glumom, ali nadasve realnom i emocionalnom pričom ova predstava je dobila nagradu žirija publike, akcentujući Studentsko pozorište i njegovo umeće kao smelog i odvažnog konkurenta mnogim eminentnim pozorišnim kućama, od kojih neke nisu prošle ni selekciju. Osvojena je i nagrada za najbolju muziku koju je dobio Marko Zoranović. U konačnici baš kao i sama predstava i ovo pozorište je prevazišlo barijere koje društvo čoveku postavlja i iščupalo se iz jednoumnog načina ocenjivanja pozorišnih dela. Prosule su se suze u iščekivanju prve kapi mleka, koja je potekla prekasno da popravi život kojim danas živimo.
Dodaj komentar