Uvreženo je mišljenje da mladi beže od sela i seoskog načina života, no čini se da u Srbiji stidljivo počinje da se javlja i nešto drugačiji trend.
Internet i nove tehnologije pomogle su čoveku današnjice u nameri da radi sa bilo koje tačke na planeti, a to je pomoglo mladim ljudima koji teže da žive mirnije, sporije, sa manje stresa i u jedinstvu sa prirodom, da preseku i odu put sela.
Život u netaknutoj prirodi, daleko od velikog grada, sa trpezom punom domaće hrane, dok psi i životinje trčkaraju u dvorištu, zvuči idilično, no i dalje se oni u 20-im i 30-im retko odlučuju na takav potez, premda svakako učestalije nego prethodnih godina.
Mladi bračni par Vladimir i Dunja Ristanović su najbolji primer da život na selu može da bude dobar i da ne podrazumeva odricanje, već i dobit, posebnu onu duhovnu i zdravstvenu.
Njihova priča je tim neobičnija što su odluku o odlasku na selo doneli posle nekoliko godina rada „preko bare“ i u trenutku kad su gotovo već spakovali kofere za Švedsku.
O njihovoj iznenađujućoj odluci razgovarali smo sa Dunjom, koja je odrasla u Šapcu, a studirala je i živela u Beogradu pre nego što se 2018. sa suprugom preselila u Ojkovicu, selo nadomak Nove Varoši.
„Vladimira sam upoznala prvi dan na fakultetu pre 15 godina. Dok sam studirala tri godine zaredom sam odlazila u Ameriku i preko leta radila u brzoj hrani.
Tih godina se javila prva želja za kupovinom nekog malog imanja, pa smo to i uradili – kupili smo zemlju iznad Zlatarskog jezera.
Zaljubila sam se u nadmorsku visinu od 1100 metara, četinare, Zlatarsko jezero i sve čamčiće na njemu, beloglave supove…
Tada smo imali ideju da nam to bude vikendica“, započinje priču Dunja.
No, život je imao drugačije planove za Ristanoviće, a to se pokazalo nekoliko godina kasnije.
Naime, oni su uplovili u preduzetničke vode, usput se zaduživši, ali su posle puno truda, rada i volje morali da odustanu.
To ih je primoralo da se otisnu put mora – oboje su počeli da rade na kruzeru kao konobari, a posle i šankeri, gde su se zadržali tri godine.
„Zaradili smo diskus herniju, iščupali se iz dugova i volimo da mislimo da smo postali koktel majstori. Imali smo nedoumicu da li da se uopšte vraćamo.
Rešili smo da se ipak vratimo na kopno, ali da život nastavimo u Švedskoj gde smo imali lepe izglede za lagodan život – ja kao ekonomista, on kao programer.
Došli smo u Ojkovicu da odahnemo od svih turbulencija i da se spremimo za još jedan novi početak.
Dok smo se sve više zaljubljivali u prirodu i mir, suprug je potražio posao preko Interneta i sve kockice su se sklopile.
Shvatili smo, hvala Bogu, da može da zaradi dovoljno za pristojan život i da nema potrebe da napustamo našu zemlju koju volimo, priljatelje i porodicu“, priseća se naša sagovornica perioda kada je započela njihova avantura koja im je promenila život iz korena.
„Kada smo rešili da je naša sreća na selu, ništa o selu nismo znali.
Svakim danom učimo da postanemo seljaci i pravi domaćini i uveseljavamo komšije neznanjem, a oni se trude iz petnih žila da nas osposobe za ovaj način života.
Za mene učenje da budem zdrava i nasmejana seljanka je kao sticanje novog zanata. Svaki početak je težak“, ističe ona.
Entuzijastična 33-godišnjakinja polako, ali sigurno napreduje u svom cilju – napravila je već dve zimnice.
Pravila je kisele krastavčiće, kisele paprike i cveklu, džem od šljiva i šipurka, ajvar, karfiol u turšiji, kiseli kupus, ali i vodnjiku, tradicionalni napitak zapadne Srbije.
„Sastojci za vodnjiku su 30 kilograma šumskog voća i izvorska voda u buretu od 100 litara. Nista lepše i zdravije u životu nisam probala.
Pravili smo i med od maslačka, med sa koprivom kao i sirup od divlje nane i divlje koprive.
Ujak nam je preneo tradiciju sušenja mesa na lički nacin, tako da već dve godine imamo naše kobasice, pršutu, suva rebra, slaninu i šunku od 15 kila“, objašnjava nam sada već meštanka Ojkovice.
Vladimir i Dunja imaju i daleko veće planove – trenutno su u procesu učenja o voćarstvu, kako bi postali vlasnici voćnjaka i proizvodili rakiju, džemove, slatka i sokove u još većim kolicinama.
Tu se ne zaustavljaju, imaju nameru da pored svoja tri psa, nabave i koke, ali i dva konja, dve kozice i dve ovčice.
Dunja radi i na tome da nauči da pravi lički sir, a nada se i da će napraviti i mešavinu kozjeg, ovčjeg i kravljeg na sto jedan način.
„Sa prvom baštom nismo stigli ni do setve. Druga je imala četiri kulture. Ali taj crni i beli luk, krompir i pasulj nikad nisu imali lepši ukus.
Nakon puno učenja, ove godine krećemo samouvereno u radove sa preko 30 kultura.
Tome je doprinela podrška i pomoć divne Biljane Banović koja me je naučila da napravim svoj rasad, kupke za jačanje semena i za ubrzani rast biljki. Uči me kako da uspostavim zatvoreni sistem u svojoj bašti bez remećenja prirodnog sklada i bez hemije“, kaže ova mlada dama.
„Srećni smo ovde gde jesmo. Živimo bez stresa, bez alarma, bez gužve u saobraćaju i odvikli smo se od potročačkog načina života. Zaljubili smo se u pešačenje po našim brdima sa našim psima.
Pokušavamo da ohrabrimo mlade ljude da urade isto. Korona je pokazala da većina ljudi može da radi od kuće za racunarom.
To omogućava siguran mesečni priliv novca i kupuje vreme da se nauči i pronađe način do potpune slobode.
Dolaskom na selo neizbežno je zaljubiti se u ideologiju potpune slobode i zbacivanje okova kapitalizma“, akcentuje Dunja.
Ristanovići kažu da selo pruža nebrojene mogućnosti za zaradu – počev od rada u turizmu preko proizvodnje najrazličitijih delikatesa do stočarstva.
Zlatarski kraj je neverovatno bogat brojnim plodovima, a njegova raskoš gotovo svakom otvara priliku da dobro živi.
„Zlatarski kraj sa tri jezera i planinskim centrom sa ski stazom pruža gomilu mogućnosti za razvoj turizma.
Pandemija je dodatno pospešila razvoj seoskog turizma, a u ovom kraju ga je ubrzala bar za 5 godina.
Zlatar ima ogroman potencijal, on je oaza mira i odmora, ali na samo 2 kilometara je Nova Varoš kao centar dešavanja i noćnog života, tako da pruža sveobuhvatnu ponudu.
Sigurna sam da uz strateško pristupanje tržištu može da se nađe način da jedna porodica lepo živi.
Ceo kraj je pun divljeg voća: kleke, šipurka, trnjine, drenjine, a to otvara mogućnost za skupljanja i prodaju istih. Otkupna cena kleke je ove godine bila 400 dinara po kilogramu.
Moguće je i praviti i prodavati džemove i sokove. Lekovitog bilja ima na sve strane.
Branje, sušenje i pakovanje čaja je takođe jedna mogućnost. Takođe, ovaj kraj je pogodan za bilo koji oblik stočarstva; o proizvodnji sira i kajmaka da ne pričam“, dočarava Dunja.
Ceo tekst pročitajte na portalu Žena.
Dodaj komentar