Magazin

Udahnite duboko jer Miša Vacić u novom filmu predstavlja prosečnog srpskog muškarca

misa-vacic
Foto: Instagram

Ako smo prethodnih trideset godina u očima zapadnog sveta bili negativci zbog izveštavanja njihovih medija tokom rata, novi film holandske novinarke obezbedio nam je barem još 50 godina takvog „imidža“. 

Film razbesneo srpsku dijasporu

Novinarka holandske televizije  sa nacionalnom frekvencijom Margrijet van der Linden, autorka je dokumentarca koji se bavi muškarcima u Srbiji, a koji je prilično razbesneo srpsku dijasporu u toj zemlji.

Razlog? Onaj koji smo mogli očekivati. 

Srbi su predstavljeni kao društvo koje svoju decu vaspitava u ratno-huškačkom duhu, primer prosečnog muškarca je Miša Vacić, a trauma ratnih veterana je iskorišćena kako bi se oslikao nasilan, prek i pijan domaćin koji nikad nije prevazišao rat. 

Brojni kodeksi nepristrasnog izveštavanja su prekršeni prilikom pravljenja ovog filma, pa su neki od učesnika podneli žalbu holandskom Savetu za novinarstvo.

Neki od njih tvrde da im nije predstavljen kontekst filma i smatraju da su zloupotrebljeni. 

Ali avaj, film je otišao u etar krajem prošle godine, a gledaoci su još jednom imali priliku da potvrde svoje stavove bez kritičkog odnosa prema sugestivnom sadržaju. 

Osim našim ljudima tamo, reklo bi se da niko drugi nije imao problem sa ovakvim stereotipnim portretisanjem jedne nacije. 

Jer zašto se udubljivati i narušavati idealnu podelu na dobre i loše momke?

Holivudski pogled na političke prilike 

Kada svetu treba predstaviti kompleksne odnose, političke ili ratne prilike iz „nekih tamo“ krajeva, obično se mediji opredeljuju za bajkoviti pristup u izveštavanju.

Bajkovit ne po lepoti prizora, već po podeli na dobre i loše likove u priči. 

Nekad u službi viših političkih ciljeva, nekad jer je prosto tako lakše. 

Jer ljudi hoće da znaju na čijoj strani treba da budu. Za koga da šalju „molitve i pozitivne misli“, a čiji režim najstrašnije da osuđuju.

Potrebna im je ta holivudska podela uloga, da bi znali za koga će „navijati do kraja filma“, a čiju zemlju omrznuti kao izvor svega što ne valja na ovom svetu.

Kako je to i inače u životu, tako je i u ovim uvek kompleksnim sukobima. Retko kad su stvari crno-bele, žita i kukolja ima na obe strane, a moralni sud se može donositi od slučaja do slučaja. 

Da bi se bilo kakav sud mogao uopšte doneti trebalo bi poznavati i istorijske prilike i kontekst jednog podneblja, ali ko ima vremena za to?

Recita nam ko je tu dobar a ko loš, pa da nastavimo da živimo svoje živote. 

U podeli uloga pre trideset godina nama su dodeljeni likovi negativaca i deluje da Evropa nije spremna da se oprosti od ove slike koju je negovala godinama.

Dokumentarac holandske novinarke bavi se pitanjem: „Kako je to bi muškarac u Srbiji?“. Zašto je te odgovore potražila kod ratnih veterana i Miše Vacića nije baš najjasnije. 

 „Ulogu“ prosečnog srpskog muškarca igra Miša Vacić sa ekipom ultra desničara.

Miša u streljani objašnjava da svaki pravi muškarac u Srbiji ima oružje jer je oružje sloboda. Kao i da su zemlja, porodica i Bog najvažnije stvari za njih. 

Eto nama malog debeljškastog Miše sa pogledom teletabisa da predstavlja sav muški rod u Srbiji. Koji je nasilan, zaostao, a možemo zaključiti ni ne baš previše inteligentan.

Izabrati ekstrem da predstavlja prosek, nije li to proveren recept?

Koliko vi muškaraca znate da vreme provodi u streljani? I tamo vežba da brani svoju otadžbinu od mete koja po Vacićevim rečima „predstavlja neprijatelja Srbije“.

Kakav idelan kadar i rečenica malog Miše, da se u samo nekoliko minuta predstavi narod koji ide naokolo sa pištoljem i neprijatelja otadžbine vidi svuda, a pogotovo u nacrtanom čovečuljku u streljani. 

Naravno da se posle ovakvog ekspozea šarmantnog Vacića prosto nameće zaključak da smo mi zemlja koja živi pod ratnom trumom kao hladnom i vlažnom krpom. 

Da, zemlja u kojoj je vojni rok ukinut pre nekoliko godina, ali to valjda nije bio značajan podatak za ovaj film. 

Važan je Miša i njegova družina da pokažu kako smo i posle izgubljenog rata ostali oni isti negativci čiji potomci nisu ništa bolji od onih loših likova koje smo zamrzeli još pre 30 godina. 

Iskorišćena trauma ratnih veterana

Kreativnost autorke filma došla je do vrhunca u predstavljanju i manipulisanju ispovestima ratnih veterana.

Čovek koji pokazuje nogu uništenu od mine i priča o tome kako je država u potpunosti zaboravila na ljude koji su nekad za nju ratovali mogao bi biti povod za priču o tretiranju ratne traume. 

Ne, on je bio povod za ultimativnu tezu, panč lajn i hajlajt ovog filma:

Muškarci koji su izgubli rat, sad su nasilje i preku narav preselili u svoje domove.

Dakle, oni loši momci ostali su i dalje loši, samo sad prema svojim ženama  deci.

Sa naše strane pijani i zlovoljni veterani, a sa bošnjačke u filmu se pojavljuje lik čiji je otac Srbin silovao njegovu majku, a njegov život spasio Bošnjak koji ga je usvojio.

Ako je priča o muškarcima u Srbiji, zašto je priča ovog čoveka bila bitna za film?

Da se ne naruši balans od pre trideset godina. Da znamo da te ratne veterane ni slučajno ne smemo sažaljevati, jer svi učesnici rata su po definiciji isti. I da još jednom utvrdimo ko je u ovoj priči dobio ulogu pozitivca. 

Šta  je ovaj film doneo na kraju?

Ono što je tom delu sveta bilo potrebno – saznanje da su zauzeli pravu stranu i da su negativci i dalje negativci. 

Jer mnogo je lakše potvrđivati stavove nego terati ljude da razmišljaju.

Zamiliste da je ovaj film bio o muškarcima uspešnim lekarima koji pomoću štapa i kanapa spašavaju živote? Ili muškarcima najpopularnijim estetskim hirurzima u svetu?

Ili da se slučajno u filmu posle Miše Vacića pojavio predstavnik programera za koga se otimaju kompanije u svetu?

Ili na primer da pored ratnih veterana i teletabisa Vacića imamo jednog prosečnog srpskog muškarca koji šest meseci godišnje radi na nekoj građevini ne bi li izdržavao svoju porodicu?

Valjda bi ti primeri narušili čitav koncept tempirane bombe u koji je autorka htela da stavi muškarce ove zemlje.

Nekad se neki ljudi ohrabre pa dođu u ovu zemlju „naoružanih muškaraca“ i kako sami kažu „ovo uopšte nije kako su nam pričali mediji“. 

Oni će možda i preneti glas o običnim ljudima koji zaboga ne žive filozofiju Miše Vacića i da je taj čovek pre ekstrem nego pravilo.

Ti ljudi koji se ponekad usude da doputuju ovde i svi oni naši ljudi koji su se nekad davno usudili da zauvek otputuju odavde su naša jedina nada.

Nada da će nekim tamo dragim gledaocima reći i pokazati da istina nije tako jednostavna i da dobrih ljudi ima na obe strane.

Dok taj glas ne zaživi, moraćemo da živimo ovu „ulogu večitih negativaca“ jer nam je izgleda dodeljena do daljnjeg.

Pismo američkom novinaru koji se pita da li mi u Srbiji imamo hrane!

Saša Mandić

Saša Mandić

Član biblioteke, umereni zavisnik od društvenih mreža sa tendecijom ka ne toliko umerenoj zavisnosti. Volim život na ivici pun adrenalina pa mi pretrčavanja van pešačkog i probijanje rokova za vraćanje knjige nisu strani. Nemam televizor i cenim tišinu. Volim svoje ime jer zbunjuje ljude, a i dobro je u sučaju migracije u inostranstvo.

komentar

Klikni da objaviš komentar

PARTNERI SAJTA


16 Shares
Share via
Copy link