– U Indiji je tri miliona zaraženih kovidom, to je skoro pola Srbije, i svaki dan ih je sve više. Milijardu i trista miliona ljudi izolovano je od ostatka sveta, nema ni napolje ni unutra. Blokada. Koliko god to neverovatno zvučalo kad vidiš one snimke kako tuku ljude i uteruju ih u kuće za vreme policijskog časa, ne može se reći da nisu disciplinovani. Ekscesi se uglavnom dešavaju u ruralnim sredinama, ali i tamo se sada drže reda, vide da s virusom, a ni s policijom, nema šale – priča Novosađanin Miloš Doroški koji već dve godine radi u Hajderabadu, indijskoj ”silikonskoj dolini”, u ogranku velike američke kompanije Electronic Arts, jednom od globalnih lidera u oblasti kompjuterskih igara.
DELOVALO JE BEZNADEŽNO
Odlična firma, visoka pozicija gejm-dizajnera, dobro plaćen posao, savršeni uslovi za rad i – deset hiljada kilometara od kuće. Plus, izolacija zbog korone kojoj se nije nazirao kraj…
– Indija je u martu zatvorila granice i obustavila sve međunarodne letove, a šefovi u Elektronic Artsu saopštili su nam da ćemo raditi od kuće. Za moje kolege, Indijce, to je bila dobra vest, oni koji nisu iz Hajderabada otputovali su u rodne gradove. Svi su za vreme karantina i policijskog časa bili sa svojima i na svome. Za mene je to bio uvod u svojevrsno zatočeništvo u iznajmljenom stanu, u gotovo praznoj zgradi iz koje su otišli svi koji su mogli. Nisam imao nikakvog izbora osim da čekam priliku da se domognem karte za neki let ka Evropi. Gotovo šest meseci nije se ukazala nijedna šansa, i već sam se pomirio s tim da ću u Indiji biti zatvoren još najmanje godinu dana – započinje Miloš svoju priču za naš portal.
NEMAŠ NI KUDA NI S KIM
– Policijski čas trajao je u početku od šest uveče do šest ujutro, kasnije je početak pomeren na deset. Pojedine četvrti, recimo ona u kojoj stanujem, bile su neko vreme potpuno zatvorene. Namirnice i druge potrepštine dostavljali su mi u stan i moji dani bili su manje-više isti – ustanem, doručkujem, radim, ručam, malo se promuvam oko zgrade, opet sednem za kompjuter, pa na spavanje… Kasnije je izolacija kvartova ukinuta, ali to za mene nije značilo neku veliku promenu, osim što sam nesmetano odlazio do prodavnice. Sam samcijat, nemaš ni kuda ni s kim – kaže sagovornik Luftike, dodajući da se Indijci, na njegovo veliko čuđenje, pridržavaju uobičajenih mera opreza i nose masku i rukavice. Uspevaju čak i da održavaju distancu.
VEKOVNA PRLJAVŠTINA
– Međutim, kada je reč o higijeni, onoj opštoj, takvu meru je u Indiji jednostavno nemoguće sprovesti. Narod je tamo neverovatno neuredan, đubre se baca po ulici jer nema kontejnera, neki kvartovi bukvalno su pretvoreni u deponije. U podnožju glamuroznih oblakodera od stakla, betona i čelika načičkane su sirotinjske kućice od kartona, plastike i lima u kojima ljudi žive u jezivoj prljavštini. Neretko je niz takvih udžerica pretvoren u “tržni cenar”, s piljarnicama, mesarama i prodavnicama brze hrane, u čijoj se neposrednoj blizini popravljaju motori ili se krpe gume – opisuje Miloš kontraste iz Indije, koji, kako kaže, istovremeno zadivljuju i zaprepašćuju.
POČETAK NIJE OBEĆAVAO
Kako je ovaj tridesettrogodišnji Novosađanin uopšte dospeo u “indijsku silikonsku dolinu”, u Hajderabad? To je drugi po veličini grad u Indiji, u čijem je srcu HI-TEC CITY, gde su ogranci Gugla, Fejsbuka i drugih IT giganata.
Za razliku od svojih kolega iz Electronic Artsa, koji su svi do jednog završili koledže za dizajniranje igrica, Miloš Doroški nema ni dana takve edukacije. Dogurao je do polovine studija gastronomije, napisao je knjigu, radio sve i svašta za golu egzistenciju.
Ali je zato strastveni gejmer, koji je svaki slobodni trenutak provodio na kompjuteru, “bistreći” sve vrste igara – akcione, misterije, avanture, fantazije… A onda se, igrom slučaja, obreo u Eipixu, firmi koja je doživela veliku ekspanziju u toj oblasti.
Tu ga je bukvalno dovukao drugar koji je tamo radio.
(NE)OČEKOVANI PRODOR
– Kažem mu, čoveče, umem da igram, ali odakle ti ideja da mogu da pravim igrice? Međutim, prođem test i počnem da radim scenarije, pričice. Krenulo me je pa sam za godinu dana unapređen u vodećeg dizajnera igara. Imao sam svoj tim i stvarno se svojski radilo. Američki partneri i gazda bili su vrlo zadovoljni, te igrice dobro su se prodavale i nije prošlo dugo, postao sam kreativni producent – priča Miloš koji je u Eipixu radio nešto manje od pet godina kada je dobio mejl od menadžmenta jedne od vodećih svetskih kompanija u oblasti gejminga.
ŽIVOTNI IZAZOV
– Nisam mogao da verujem, celog života igram Electronics Arts igrice, a oni me sada zovu da radim za njih. Nude odlične uslove, dobru platu, mogućnost napredovanja… Ipak, premišljao sam se, više bi mi se dopadalo da su me pozvali u sedište u Sijetlu… Hajderabad, Indija, to mi je nekako delovalo kao druga planeta. Na kraju sam prelomio, izazov je bio suviše veliki da bih mu odoleo. I nisam se pokajao – ističe mladi Novosađanin koji se u Indiju otisnuo u oktobru 2018.
CIVILIZACIJSKI ŠOK
– Indija je prepuna svakojakih čuda. Radiš u supermodernoj zgradi, onda izađeš na ulicu kojom šetaju krave, zuje automobili, klackaju se rikše, nema trotoara, nema semafora i pešačkih prelaza. Moraš dobro da se koncentrišeš da bi prešao na drugu stranu. Svi opušteni, nikome ne smeta taj haos. Zanimljivo, za dve godine video sam samo jednu saobraćajku i to lakšu, ali od stana do posla ipak radije idem Uberom – napominje Miloš i dodaje da su Indijci za njega pravo otkrovenje.
TRADICIJA JE ZAKON
– Njihova religija ih uči da moraju da budu dobri kako bi zaslužili bolji život u narednoj inkarnaciji, kada se ponovo rode. Sve moje kolege su prijateljski nastrojene, požrtvovane, uvek spremne da pomognu, jednostavno, divni su ljudi. Sa mnom rade uglavnom pripadnici više srednje klase čiji roditelji mogu da priušte potomcima kvalitetno školovanje. Oni se ne mešaju s nižim kastama, to se u Indiji smatra grehom, zna se ko gde pripada i ko s kim može i sme – objašnjava naš sagovornik koji je, kaže, bio zaprepašćen kad je čuo da njegove kolege i koleginice, sve mladi i obrazovani ljudi, imaju ugovorene brakove.
– To je deo njihove tradicije i retki su oni koji se bune. Sistem tako funkcioniše hiljadama godina, nije pokušao da ga menja ni Mahatma Gandi.
ODVOJEN OD SVETA
Tokom dve godine, koliko je u Indiji, novosadski gejming genijalac dospeo je na visoku poziciju u Electronic Artsu. Gazde u Sijetlu veoma su zadovoljne njegovim radom i početkom ove godine pozvale su ga na sastanak u centralu firme.
A onda je korona zatvorila granice i do daljeg odložila taj važan susret. Miloš je ostao zarobljen u svom stanu, i, praktično odvojen od sveta.
– Posao, naravno, ne trpi, moramo ići u korak s trendom koji predviđa još veći skok prodaje kompjuterskih igara. Sastajemo se preko skajpa i to dobro funkcioniše. Dakle, rad od kuće je u našem slučaju dobra opcija – kaže Miloš koji je mesecima čekao priliku da se domogne Srbije i da radi iz rodnog Novog Sada.
SPASONOSNI LET ZA PARIZ
– Šansa se ukazala sredinom avgusta, kada mi je kolega, Indijac, javio da je uveden let iz Delhija za Pariz. Nisam se baš nadao da ću uspeti da dođem do karte jer je ogromna navala a zbog distance koju zahtevaju mere protiv korone, mesta ima dvostruko manje. Ne znam kako sam uspeo da rezervišem sedište u tom avionu, bila je to neviđena sreća. Ali, Francuzi traže PCR test za koji nisam imao vremena, pa sam nazvao našu ambasadu u Delhiju i zamolio ih da mi pošalju potvrdu da ću na pariskom aerodromu biti samo u tranzitu. Prosledili su mi naši sve što je potrebno, prođoh u Delhiju merenje temperature i potpisivanje izjave da nemam simptome, da ću se pridržavati mera i da putujem na svoju odgovornost. Do Pariza se leti deset sati, a u avionu nikakve zabave, ni televizije, ni filmova ni serija, AIR India, kao i sve aviokompanije, štedi zbog velikih gubitaka, pa sam vreme prekraćivao, kako bih drugačije nego – igrajući igrice – opisuje svoje putešestvije Miloš Doroški.
KONAČNO MEĐU SVOJIMA
U Parizu je testiran na koronu i posle šesnaest sati konačno se ukrcao u avion za Beograd u kojem, kaže, broj putnika nije bio smanjen zbog poštovanja distance.
– Opšta gužva, kakva distanca, kakvi bakrači! Ali, ništa to meni nije smetalo, jer sam konačno išao kući – kaže Miloš koji u Srbiji ostaje do daljeg, dok se ne steknu uslovi da se bezbedno putuje u Indiju. Veruje da to neće biti skoro, a u međuvremenu radi punom parom i dva puta nedeljno preko skajpa sastanči s indijskim kolegama.
– Siguran sam da će praksa pokazati da je rad od kuće mnogo produktivniji, mada se kolektiv mora okupljati i na radnom mestu, bar jednom mesečno– napominje on ne krijući koliko je srećan što je ponovo među svojima, s porodicom i starim drugarima, na domaćoj hrani i vinu.
Bar neke vajde od korone.
Neverovatne priče dvojice Novosađana mesecima zarobljenih u indijskom karantinu
Dodaj komentar