Magazin

Nije Miljana „nešto puklo“ pa se ubio. Patio je od depresije i neshvaćen je otišao u smrt

miljan-mrdakovic

Pevačica Ivana Stanić, devojka nekadašnjeg fudbalskog reprezentivca Miljana Mrdakovića koji je oduzeo sebi život pucnjem iz pištolja u “ekskluzivnoj” izjavi za Kurir pričala je o Miljanovom životu i problemima koji su ga vrlo verovatno naveli da podigne ruku na sebe.

Ono što mi je zaparalo uši u celoj toj dugometražnoj Ivaninoj izjavi i to samo dan nakon što njegovog samoubistva jeste njena rečenica:

Mi smo tako često vodili razgovore dugo, dugo, a ovo je bio samo trenutak slabosti, nešto ga je puklo i desilo se.”

NEŠTO GA JE PUKLO, I DESILO SE!

Kako misliš “puklo” i kako misiliš “desilo se”?

Nije ga udario auto, pa se desilo, podlegao povredama u Kliničkom centru.

Zašto uvek ovo “puklo”, “pukao”, “pukla”.

Čak iako je izgovoreno u šoku, pod lekovima i stresom, zvuči strašno.

Nikako da shvatimo da čoveka koji se ubije ništa ne „pukne” kao grom iz vedra neba. Možda mu se pomrači svest, ali pre tog pomračenja sunce ne zađe odjednom, već zalazi dugo, povlači se kao senka sa lica, vrata, ramena, grudi, stomaka, nogu. Lagano. Traje. Očigledno je najbližima, ako nije okolini. Krik je nekako ko nedovoljno glasan.

Iz cele Ivanine “ekskluzivne ispovesti” jasno je da je bivši fudbaler imao gomilu problema od kada je prestao da se aktivno bavi sportom. Ona navodi beg u alkohol. Navodi menadžerski posao u kom finansije nisu sigurne. Navodi da su dugo, dugo, dugo pričali o svemu što ga muči. Da mu je bila kao psiholog. Navodi da je bio umoran od svega. Da mu se sve skupilo. Da je imao i novčanih problema. I da je to vrlo verovatno dovelo do neke depresije, anksioznosti.

Uz to je priznala: „On je meni više puta pominjao to samoubistvo, a ja sam njemu bila kao psiholog.“

Koliko osoba koja se, uz dužno poštovanje, bavi pevanjem, može da bude psiholog? Koliko bilo ko od nas, bez ulaženja u materiju, čitanja knjiga, savetovanja kod stručnih lica kako postupati sa depresivnim bliskim ljudima može biti “psiholog”?

Svaka reč može biti pogubna. Svaki iz najbolje namere dat savet. Svako “biće to sve u redu”. “Proći će”. “Takav ti je dan”. Ili ono “Trgni se bre”.

I onda se desilo to veče. On pijan, drži pored sebe pištolj mamin pištolj, ona plače i zove njegovu majku da joj kaže šta se dešava. Majka joj odgovara: Samo se ti spremaj i idi na svirku, njega ostavi da pije, samo neka vrati pištolj. Ivana se sprema u kupatilu za svirku, proverava ga povremeno, sve do pucnja i padanja tela.

Tragično je.

Sve ove reči javno izrečene. Sva ova saznanja. Tranžiranje Miljanovog života u ekskluzivnoj ispovesti devojke sa kojom je živeo i koja kaže da su imali “idealnu vezu”.

Kad kažeš “idealno” tu uvek nešto smrdi, uvek je ulaz u slepu ulicu.

Idealnog nema.

Samo onog što te čini mirnim i zadovoljnim, tačno u onoj meri da se ne zamaraš previše od života.

Ta težnja ka idealnom je najbliži opis onoga olako rečenog “nešto ga je puklo”.

Kad misliš da sve treba da bude idealno, obično te “nešto pukne”. To „nešto“ često bude spoznata neidealnost.

Kad misliš da će sve da bude idealno, sjebeš se kad shvatiš potpunu neidealnost nekih staza kojima ponekad moraš da hodaš.

Kad misliš da su prijatelji uvek idealni, često se razočaraš.

Kad misliš da postoji idealna suma novca, razočaraš se.

Kad misliš da postoji idealan sled životnih događaja, padneš na svakom iznenadnom turobnom događaju.

Kad poveruješ da ti fali samo još jedna kocka do idealnog, obično se sruše sve one koje si poslagao.

Ne znam da li je Miljan težio ka “idealnom”, to nije ni bitno, ka sopstvenom miru sigurno jeste, ali nešto neidealno ga je mučilo i on je odlučio da to neidelano ubije, ubijajući sebe.

Čekam da krenu komentari u kojim će zagospodariti oni: Imao je idealan život, ko bi rekao?!.

Ja bih rekla, jer su idealni životi obične varke, a sa varkama se ne može dugo, mirno živeti. Kad počnu da dave, ako se stručna pomoć ne potraži na vreme, obično i završe sa poslom.

Na sina je bio najponosniji: Poslednja objava slavnog fudbalera je slavila život

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentara

Klikni da objaviš komentar

  • Žao mi je što se bavite ovako jeftinom analizom nečijeg života kada njega više nema. Odakle Vam pravo da nečiju emotivnu ispovest u trenucima duboke tuge izvrćete na kritiku i sarkazam. Ostavite ljude na miru da odboluju ovaj gubitak

  • Nije mi se dopala izjava te devojke, ili ono sto su novinari odabrali da objave. Mogla bih da je seciram na priblizan nacin kao sto je isao Vas tok misli, razumno i logički to je odrzivo. Ali emotivno, nije. Ako istom logikom krenem po Vasem tekstu, ispada da je devojka kriva. Pricamo o odraslim ljudima. Odrasli ljudi imaju odgovornost za svoj zivot, osecanja, postupke, a bogami i za odluku o svom samoubistvu. I sta sad, igrali su se spasioca i ona je kriva, jer ga nije dovoljno spasla, a vidim i da je majka kriva. Neodrzivo je tako. Sam pio, sam se ubio, svrsen cin. Nemuste izjave su periferija dogadjaja, osecanja prezivelih aktera su realna za njih, a i intimna. Sled koji je doveo do odluke je sigurno duzi od svakog teksta. Za misli o zivotu, idealnom i pucanju se slazem, ali ne i za okvir koji je u ovom trenutku za njih posluzio.

  • Slazem se sa Drazom. Svaka Vam cast. Lako je analizirati i komentarisati. Vodite samo racuna, dok analizirate i komentarisete tudje reci, greske, zivote, mozda i u vasem zivotu ili zivotu nekog vama bliskog nesto „pukne“. Ali ne, vi ste znalci, savrseni, vi biste znali kako da odreagujete, kada da odreagujete i kako da stvari nazovete pravim imenom. Svaka cast.

2.2K Shares
2.2K Shares
Share via
Copy link