O životu mladih i problemima sa kojima se suočavaju ispisano je stotine tekstova. Rad na crno, slabe zarade, nesigurni poslovi, skupe stanarine, samo su neke od vetrenjača sa kojima se bore mladi i obrazovani ljudi u Srbiji. Takav je slučaj i sa Milicom Vučković.
Milica Vučković iz Beograda ima 30 godina. Preko deset godina provela je naporno radeći. Trošila je svoju mladost i sate svog života radeći od jutra do mraka. U očima zakona – nije radila ni jedan jedini sekund. Mlada žena je za Blic opisala realnost osobe koja ceo radni vek radi na crno
„Tokom dela srednje škole i tokom čitavih studija radila sam u kafiću, sve ukupno, deset godina. Od tih deset godina radila sam, okruglo deset, neprijavljena, na crno, te tako sada imam završen fakultet, trideset godina, i nula godina radnog staža, kao i većina ljudi iz moje okoline koja se odlučila da studira bilo kakve humanističke nauke.
Ja sam, konkretno, završila slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, i član sam umetničkog udruženja ULUPUDS sa statusom samostalng umetnika od pre par godina“, priča mlada umetnica za Blic i objašnjava da to udruženje svojim članovima mesečno isplaćuje doprinose i zdrastveno i penziono osiguranje ukoliko nemaju prihode veće od 300 evra mesečno.
„Kada imate 300 evra, smatra se da možete samostalno da egzistirate. Jasno je da je više od polovine te sume prosečna visina rente u Beogradu. Tako, većina mladih ljudi koja se bavi tim ‘sasvim nebitnim’ društvenim naukama završava u ugostiteljstvu.
Čak postoji i vic o tome koji glasi ‘ne razgovaram često sa ljudima koji se bave umetnošću, a i onda kada to činim najčešće kažem – produženi sa mlekom i čašu vode’.
Ugostiteljski posao je naizgled idealan za studente i mlade ljude, radi se tri do četiri dana sedmično, lako je uklopiti se sa predavanjima i ispitima, a idealan je i za poslodavce, naći tri studenta koji rade po tri dana bez prijave, za dnevnicu od u proseku 10 evra, jer im je to ‘dovoljno’, precizna je Vučkovićeva.
Kako rastu ti studenti, rastu i osnovni troškovi koji su im potrebni za život. Tako mnogi od njih završavaju daleko od svoje struke u kafićima, raznim dućanima, marketingu.
„Naježim se kada čujem: Vi iz unutrašnjosti se vratite svojim kućama“
„Budući da živimo u državi koja je centralistička, te tako svi mladi ljudi iz svih gradova dolaze najčešće Beograd i Novi Sad na studije.
Kako u domovima nema mesta, i kako nemaju svi tetku u Beogradu, a i oni koji su iz Beograda nekada nemaju egzistencijalne uslove i prinuđeni su da odu iz svojih domova na ovaj ili onaj način, dakle svi ti mladi ljudi žive kao podstanari, plaćajući rente od svojih dnevnica, jer tamo negde, u odavno umrlim gradovima južne i istočne Srbije, njihovi odavno bez posla roditelji nemaju način da pošalju bilo kakvu pomoć od tegle ajvara. šta više, znam i za veliki broj studenata koji svojim radom pomažu i svoje porodice.
Zato, kada čujem onaj uvreženi beogradski komentar, kako svi kojima je teško mogu ‘da se vrate svojim kućama’, u sve naše zaista prelepe i nažalost zapuštene Despotovce, Zaječare i Valjeva, a za to vreme ćemo studirati mi, koji za to, razume se, imamo privilegiju, naježim se.
Naježim se koliko zapravo često čujem taj komentar“, iskrena je Vučkovićeva i dodaje da „isti ti ljudi koji imaju nekretninu u velikim gradovima, sada u ovim mesecima neće studentima ‘oprostiti’ rentu jer neretko samo od rentijerstva i žive, naravno, ne plaćajući porez“.
„Insistiram na tome da se ničemu ne nadam“
Za Milicu sutrašnjica predstavlja veliku neizvesnost i otvoreno kaže da je dočekuje uz svakodnevno dovijanje i dozu cinizma.
„Ja se, po završetku studija nisam nadala ničemu, i nastojim na tome. Nenadanju. Živim tako što osmišljavam svoju svakodnevnicu iz dana u dan.
Izdala sam i roman za relevantu izdavačku kuću, ali od tog romana najviše zarađuju monopolski lanci knjižara, skoro sedamdeset posto, posle toga nešto malo zaradi izdavač, a na kraju zaradim ja, ispod evra po knjizi. U slikarstvu se snalazim, prodajem slike, naravno, na crno“, kaže Beograđanka.
Dodaj komentar