Pohlepno dete ima bunar iskrivljenih želja, a gde nema ljubavi, glad za materijalnim je nepresušna

Svako dete je jedinstveno u svojoj lepoti i kao savršeno biće stupa na ovaj svet. Ono zaokružuje i upotpunjuje naš život. A kroz brak, porodicu i potomstvo – ljudi bi trebalo da se samoostvare u pravom smislu te reči.

Najkorisnije savete o roditeljstvu možete čuti od profesorke Milice Novković, koja govori o dečijem zaljubljivanju, lošem društvu, ali i prvim lažima.

Milica Novković je autorka popularne knjige „Porodični bukvar“, a intervju sa njom vodila je V. Milenković za portal Stil.

Njihov razgovor prenosimo u celosti:

• Kako objašnjavate pojavu današnjeg roditeljstva u kojem se na dete gleda kao na centar sveta i njemu je posvećeno sve: od novca do svake misli savremene mame koja prerasta u opsesiju?

Devedesetih godina prošlog veka u sve zemlje u tranziciji prvo je ustoličena tranzicija u vaspitanju, kako bi se tradicionalno vaspitanje zamenilo plišanim, tradicionalna porodica je imala dva vaspitna modela – klasičnu kaznu i lepu reč.

Deca su znala pravila koja su morala poštovati, nekada milom, nekada silom. Iako je bilo straha od štapa deca su vremenom razumevala da su pravila neminovnost. U takvoj porodici bilo je i više ljubavi prema deci i više poštovanja dece prema odraslima.

A onda je „plišano-meko“ vaspitanje polako osvajalo tradicionalne porodice, urušavajući ih iznutra. Roditelji su naivno poverovali da je pozitivno uslovljavanje, ta prastara „šargarepa“ zbilja nešto novo, da je to ljubav. Danas su roditelji postali loše sluge svojoj deci, a deca njihovi još gori gospodari. To su nove uloge u porodicama našeg vremena, koje su samo logična posledica plišanog vaspitanja i istovremeno zakonom zabranjenog štapa.

Kada dete pozitivno uslovite govoreći: „Ako pojedeš, ako pokupiš igračke, ako sedneš na nošu, ako se brzo spremiš za vrtić…daću ti tač telefon, slatkiš, crtaće, igrice, novu igračku, lažno opravdanje“… Onda je sasvim normalno da dobijete pohlepno dete, koje ništa neće da radi ako nema interes.

Prema tome šargarepa, koju svaki roditelj, naročito majke, umeću između deteta i rada neguje mito i korupciju, a ne ljubav. Gde je interes, tu ljubavi nema.

Pohlepno dete postaje agresivno jer kada mu prvi put kažete.“Ne, ne može, ne, ne dam, ne nemam…“ Dete vam uzvraća baš onom klasičnom kaznom, koja je roditelju zakonom zabranjena. Može, jer dete zna da je društveno prezaštićeno, dečijim pravima, da niko ne sme da vikne, a kamoli da ga udari.

Tog trenutka uloge su zamenjene, dete postaje diktator, roditelj poslušni sluga. Pohlepno i agresivno dete je i lenjo. Neće da radi u kući, oko sebe, neće u vrtić, neće da uči, da ispunjava normalne porodične obaveze.

Roditelju ne preostaje ništa drugo nego da se pravi kao da je sve normalno, da je dete centar njegovog života, centar sveta, a malog diktatora možeš umilostiviti samo potkupljivanjem, kojim uspevaš da ga kontrolišete kako bi bilo šta uradio ili poslušao.. Ta kontrola vremenom opada jer već u pubertetu kontrolu preuzimaju vršnjaci i društvo.

Kao što vidite nije sve kao što izgleda. Nisu mame i tate voljno postavile dete na vrh nepostojeće porodične piramide. Oni su samo nekritički prihvatili nametnuto plišano vaspitanje i dobili sve ono čemu su se najmanje nadali. Sve ostalo se događalo i događa bez njihove volje. Rezultati? Pate roditelji, pate i deca, „šargarepa“ luduje, a društvo ženje oluju.

• Da li je tačno ono nepisano pravilo da se dete vaspitava do četvrte godine, jer do tada najviše usvaja vaspitne metode?

Dete se rađa sa klicama Ljubavi, Dobrote, sa talentima, sa potrebama biološkim i duhovnim. Ne treba vam četiri godine, dovoljne su prve dve i da vidite sve užasne posledice plišanog vaspitanja. Govorim o periodu poslednjih nekoliko godina kada su pametni, tač telefoni ušli u naše živote.

Samo dajte malenom tač telefon, a to je danas uobičajeno i time ste omogućili kontrolu nad detetovim potrebama, što je najopasnija i najnepoželjnija kontrola. Jede kada mu se ne jede, čak ne zna šta jede, da li je gladno ili sito. Jede kada vi to odlučite, kada vi kažete šta i koliko.

Dete se polako vezuje za ovu napravu, verujući da je virtuelna stvarnost primarna. Realni, izvorni strah se zamenjuje virtuelnim, zbog kojeg dete ne može da zaspe prirodno već traži naopake načine uspavljivanja ili se širi u vašem bračnom krevetu, proteravši oca u dnevnu sobu. Dete se polako otuđuje od realnog života, zbog kojeg je i došao na ovaj svet da se samoostvari kroz Ljubav i Dobrotu.

Vi ga hranite, oblačite, perete mu zubiće ili ga neprestanim moljakanjem, verbalizmom opominjete da nije lepo što…Primećujete da samo sedi, da hoće da ga nosate, vozite u kolicima, ne gleda vas u oči, kasno progovara i prve reči nisu mama i tata već „ju tub“, kako čuh neki dan.

Tač telefon je postao zamena za sve. Roditelji polako, ali sigurno gube ulogu prirodnog roditeljstva.

Ušli ste u slepu ulicu i sa dve godine primene plišanog, a sve dalje ne valja, jer je posledica lošeg početka. Dete ne bi smelo prve dve godine da vidi ekran, kako bi mu se stvorili uslovi za bezbroj akcije koji su temelj svih sledećih godina razvoja.

Nažalost, roditelji su pogrešili, misleći da rade dobro jer su trendu sa najnovijom tehnologijom. Ne treba mnogo pameti pa zaključiti: „Neće tu biti dobrog, zdravog deteta, ni dobrog đaka.. Neće biti ostvarene tri osnovne želje svakog roditelja, kada zakmeči to njihovo čedo: „Samo da bude zdravo, da bude dobar čovek i dobar đak“.

Na sreću ma koliko da ste grešili u neznanju, sve greške se mogu ispraviti znajem izvornog vaspitanja.

• Kako se postaviti prema detetu koje pored ljubavi zahteva da ima sve ono što ima i njegovo društvo(generacija): proslavu rođendana u igraonicama, časove baleta, engleskog, glume, savremeni mobilni telefon…? Kako mu objasniti da roditelj ne može da obezbedi baš sve (u materijalnom smislu)?

Prvo da pojasnim pojam ljubavi iz ravni izvornog vaspitanja. Dete se rađa sa klicama Ljubavi, one večne iz koje treba da se razviju sve ostale ljubavi. Roditelj samo treba da stvara uslove za razvoj te klice. Tamo gde su kazna, nagrada, svi oblici uslovljavanja, prezaštićivanje deteta od rada, reda, domaćeg vaspitanja, od učenja, od škole, gde je svakodnevna upotreba praznih reči, kojima molite dete da bude dobro i moralno u nemoralnim uslovima, tu se klica Ljubavi ne razvija.

Tu je prisutan interes, a interes poništava ljubav. Pohlepno dete ima bunar iskrivljenih želja. Pohlepno dete, koje vaspitava “virtuelna guvernanta” ima jak imitatorski um i sve što vidi on to želi. Gde nema ljubavi, glad za materijalnim je nepresušna. Roditelju nije jasno šta se to dešava i preostaje mu samo da prati plišano dete, ispunjava njegov bunar želja, da mu se pravda kako nema novca, da se pretvara da ga ima podižući i kredite ako treba samo da njegovo dete „ne pati“ i ne razlikuje se od druge dece.

Dete je došlo na ovaj svet da mu omogućimo ravnotežu između materijalnog i duhovnog. To je nemoguće dok se ne ukinu plišani vaspitni modeli i ne izvrši kontrola uticaja virtuelne stvarnosti na dete.

Do treće godine dete ne stavljati pred ekran, a do polaska u školu daljinski i izbor virtuelnih sadržaja mora biti u rukama roditelja. Dete, koje raste uz izvorno vaspitanje u kojem nema ni kazne, ni nagrade, ni bolesne kontrole svega zdravog u detetu, ima samo postavljanja zdravih granica, je srećno, poslušno i ostvareno dete u svakom periodu svoga života.

Primer: „Dete nije gladno, igra se hranom, baca je. Mirno uklonite dete od stola jer vidite da nije gladno. Vi ćete mirno završiti ručak, a dete kada ogladni zamoliće vas za hranu i biti veoma zahvalno jer njegov nagon gladi radi, a želudac cvili“.

Kada krenemo sa promenama jer smo pogrešno hranili dete na silu, uz telefon, uz igračke, neće biti lako. Dete će plakati jer mu promene ne gode. Pa, neka plače, ali ostanite dosledni, ne upotrebivši ni kaznu, ni nagradu. Bolje dete da plače danas, nego vi sutra, kada će problem biti ogroman.