Lepa novosadska novinarka je kao mala ostala slepa, ali je to nije sprečilo da ostvari svoje snove

Kada nešto istinski želiš, nema te prepreke koja se ne može preskočiti. Milica Ćirić (30) iz Novog Sada svim srcem je stremila samo jednom cilju – da postane novinarka, iako je slepa gotovo od rođenja.

I ostvarila je san jer je, osim talenta, rečitosti, radoznalosti i snalažljivosti imala snažnu volju da prevaziđe nešto što se čini nesavladivim, piše Angelina Čakširan za Blic ženu.

To što je slepa gotovo od samog rođenja nije je sprečilo da završi prvo gimnaziju, potom i dva fakulteta, da bi danas bila jedan od najzapaženijih mladih novinara u redakciji novosadskog “Dnevnika”.

Miličin dolazak na svet bio je obeležen spletom tragičnih okolnosti koje su zauvek obeležile njen, ali i život cele porodice. Tog decembra 1989. godine njena majka Slavica bila je u sedmom mesecu trudnoće i zajedno sa suprugom Jovanom nestrpljivo je iščekivala trojke, nakon godina i godina lečenja od steriliteta.

A onda su se javile kontrakcije, snažne i nezaustavljive, i posle hitnog carskog reza, bebe su došle na svet puna dva meseca pre termina.

– Naša dečica u startu su bila životno ugrožena, pa su Miličinu jednojajčanu bliznakinju i brata odmah smestili u sanitet kako bi se s lečenjem i negom nastavilo u Tiršovoj. Ja sam ostala s njom jer je bila najugroženija – seća se Slavica Ćirić užasa koji ju je sačekao nakon porođaja.

Ispostavilo se, međutim, da su dve bebe, za koje su prvobitne prognoze bile optimističnije, ipak imale manje šanse.

Kaže, lekari koji su im u sanitetskim kolima postavljali tubuse kako bi obezbedili više kiseonika probili su pluća i posle nekoliko dana borbe za njihov život devojčica Nikolina i dečačić kojem nisu stigli da daju ime, preminuli su u Tiršovoj.

Dijagnoza: Slepa je

Milica je ležala je u inkubatoru i polako se oporavljala, a Slavica se molila bogu da joj bar to dete ostane živo. Tada nije znala ono što sada zna, da su nedonoščad izložena ekstremnom riziku od nastanka patoloških promena na mrežnjači, takozvanoj retinopatiji.

To je direktna posledica nedovoljne razvijenosti krvnih sudova oka, koji nepravilno rastu i bujaju, usled čega se javlja oštećenje vida, ponekad i slepilo.

– Nažalost, Milici niko nije pregledao očno dno, a oboljenje se razvija postepeno i u početku se ne može uočiti posmatranjem detetovih reakcija. Milica je treptala na svetlu i pratila je pogledom predmete koje smo joj pokazivali, ali posle nekog vremena primetila sam da sve slabije reaguje pa sam je odvela kod njenog pedijatra u Dečju bolnicu. Doktorka je tvrdila da je s detetom sve u redu i oglušila se na moje insistiranje da nam da uput za oftalmologiju. Natezale smo se sve do Miličinog trećeg meseca, kada je bilo jasno da nešto ozbiljno nije u redu – priča majka.

Kada je videla kako sestre izlaze iz oftalmološkog kabineta krijući suze, Slavica je naslutila zastrašujuću istinu koju joj je potvrdio doktor: “Vaša kćerkica ima peti stepen slepila uzrokovanog retinopatijom. ‘Divlji’ krvni sudovi potpuno su zarobili mrežnjaču i šanse da se to popravi gotovo ne postoje. To je poslednji stadijum. Da ste došli na vreme, mogli smo joj spasti vid”.

Tračak nade: profesor iz Holandije

Očajna majka upitala je oftalmologa postoji li na svetu lekar koji bi mogao pomoći njenom detetu i dobila je odgovor da je profesor Relja Živojinović, naš čovek koji radi u Antverpenu, možda jedina nada.

– Već sledećeg dana zvala sam kliniku na kojoj radi prof. Živojinović i zakazala pregled. Kada je video Milicu, s onim njenim crnim loknicama, rekao je: “Kakvo lepo dete, šta su joj uradili!”. Moje dete bilo je već sutradan na programu, a nakon operacije koja je trajala šest sati profesor Živojinović je samo rekao da je “očistio” mrežnjaču koliko god je to bilo moguće. Nažalost, Milica nije progledala i pokušali smo kod još dva lekara, u Bostonu i Budimpešti, koji su nam kazali da je naš doktor iz Antverpena učinio sve što je bilo moguće.

Život u mraku, ali nema predaje

Nije lako pomiriti se s tim da će ti dete zbog ceo život provesti u mraku. Ali, Slavica i Jovan Ćirić odlučili su da ne traće energiju na žalopojke, već da svoje dete maksimalno osposobe za život. Za početak, nabavili su knjigu o podizanju mališana koji imaju problema s vidom.

Milica se igrala u ogradici prepunoj plastičnih i gumenih igračaka pomoću kojih je savladavala male lekcije o oblicima, teksturi, čak i bojama. Vrlo brzo naučila je kako izgledaju pojedine životinje, znala je da je miš siv i da zebra ima štrafte…

– Jednom se rasplakala jer u gomili tih igračaka nije mogla da pronađe levu Barbikinu cipelicu, sićušnu kao nokat. To je značilo da je znala kako izgleda, koje je veličine, pa čak i to da je leva. E, tada sam bila sigurna da smo na dobrom putu – seća se Slavica.

Roditelji je nisu štedeli

Roditelji su svoju slepu kćerkicu vodili svuda, išla je s njima na putovanja i letovanja, čak i na pijacu, gde je usput učila kako izgleda povrće i voće.

Od malih nogu umela je sama da se obuče i obuje, sama je jela iz tanjirića s pregradama za meso, povrće i salatu, i uvek je znala iz čega se sastoji obrok.

Milica je sa tri godine krenula u privatno obdanište. Majka Slavica ništa nije prepuštala slučaju i mesecima pre toga je, prateći savete iz knjige koju smatra biblijom za roditelje slepe dece, pripremala svoju devojčicu za ulazak u stvarni svet.

– Nismo je štedeli, ponekad bismo joj se obraćali onako kako se ljudi, pogotovo deca, neretko odnose prema osobama s hendikepom. Ispostavilo se da je to bilo suvišno jer su je vršnjaci iz grupe, tako prostodušnu i vedru, prosto obožavali – ističe ona.

Kada je Milica napunila pet godina, roditelji su počeli da je upisuju na razne aktivnosti, igrala je džez balet, učila engleski i klavir, išla na plivanje…

U to vreme, u dom Ćirića stigla je prinova, dečačić Marko, kojeg je sestrica prihvatila s radošću i bez trunke ljubomore. Danas je “mali braca” njen veliki oslonac i podrška u životu, njih dvoje su mali bratsko-sestrinski klan, neraskidivo povezani i bliski.

Prva u inkluziji

Kada je došlo vreme za predškolsko obdanište, Ćirići su zamolili nadležne u “Radosnom detinjstvu” da obezbede prostor za slabovidu slepu decu, s tim da oni doniraju kompletnu opremu i obezbede plate vaspitačicama.

Izašli su nam u susret, a onda su nam na polugodištu, bez ikakvog obrazloženja, saopštili da ne može dalje. Skupili smo se i otišli pred Izvršno veće Vojvodine, da protestujemo.

Bilo je tu mnogo neuspešnih sastanaka i dogovora, ali na kraju smo se izborili za to da ostane po starom – priča Slavica, koja je sa svojim mužem postavila temelje inkluzije u novosadskim školama.

Profesorka joj je snimala lekcije na diktafon

– Želeli smo da naše natprosečno inteligentno dete, koje je u to vreme savladalo Brajevu azbuku i uveliko čitalo, ne bude uskraćeno za normalno školovanje samo zato što je slepo. Išli smo na seminare i sticali znanja o inkluziji koja je prvi put u Novom Sadu primenjena upravo u Miličinom slučaju – ističe, dodajući da se to pokazalo kao odličan potez.

Njena kćerka bila je odličan đak i veoma omiljena u razredu, pa joj posle nekog vremena nije bila potrebna pomoć sa strane – drugari su bili uz nju i priskakali kad god je to bilo potrebno.

Milica iz osnovne škole nosi divne uspomene, a bila je lepo prihvaćena i u Karlovačkoj gimnaziji, gde je upisala jezički smer. Uvek će pamtiti podršku i pomoć profesorke Nade Stojšin, koja joj je snimala gradivo na diktafon kako lakše savladavala lekcije.

Prvo fakultet, pa novinarska škola

Milica s nostalgijom zaključuje da su joj studije španskog na Filološkom fakultetu u Beogradu najlepši period u životu. Tamo je stekla prijatelje s kojima je i dan-danas bliska, tamo je otkrila sklonost ka novinarstvu.

– Pred kraj studija prijavila sam se u novinarsku školu „Kolor pres grupe“, gde sam stekla osnovna znanja o toj profesiji. Od svega toga, naravno, ne bi bilo ništa da nemam specijalne programe s kojima sam se upoznala još u srednjoj školi. Prvo su mi bili instalirani na računaru, a sada ih sve imam u telefonu. Kada pritisnem slovo na tastaturi, javi mi se glas koji ga reprodukuje, tako nižem reči i pišem tekstove – objašnjava Milica koja je nakon obuke počela da radi za portale CPG, potom je upisala i UNS-ovu novinarsku školu, da bi prošle godine postala honorarac u redakciji Novosadske hronike lista “Dnevnik”.

Radi Milica i za ostale rubrike najstarijeg vojvođanskog dnevnog lista: omiljene su joj teme iz šou-biza, ponosna je na intervuje s “Frajlama” i Dženanom Lončarevićem, ali ima interesovanja i za crnu hroniku.

Nakon što je intervjuisala Mašana Lekića dobila je poziv da učestvuje u njegovoj emisiji “Na mestu zločina” koja se emituje na TV Prva.

Zajedno sa još nekoliko kolega iz drugih redakcija govorila je o zločinu koji je nedavno potresao Novi Sad i to je, po mišljenju urednika i voditelja, uradila besprekorno.

– Kada idem na događaje, neko mora da bude uz mene, najčešće je to koleginica Maša Stakić, s kojom me vezuje čvrsto prijateljstvo. Kada je ona zauzeta, uskoče druge kolege ne samo iz Hronike, nego i iz celog “Dnevnika”, mama, tata, brat, svi oni vole da mi se nađu kad zatreba – napominje.

Inače, da se zna, Milica je uvek savršeno stilizovana, negovane kose, s odgovarajućim karminom i lakom na noktima.

Za njen izgled zadužena je majka Slavica koja drži butik u centru Novog Sada i najbolje komade ostavlja za svoju lepu kćerku.

A ljubav? Milica je imala vezu ali, kako priznaje, njena usredsređenost na karijeru nije se dobro odrazila na odnos s momkom kojem su pomalo smetale njene ambicije.

– Tu je bio kraj. Kod mene imaju prolaz samo muškarci koji su spremni da me prihvate “u paketu” s poslom koji volim. Drugačije ne ide.