Danas bi slavio 64. rođendan. Oni koji su ga poznavali verovatno ni sami ne mogu da pretpostave kakvu bi muziku, kakve stavove i kakve poruke i pouke bi Milan Mladenović slao u današnje vreme.
Kako nas je napustio sada već davne 1994. godine, mnogo pre raznoraznih trauma, užasnih društvenih pojava i kulturnih poraza, ne možemo znati mnogo toga, niti šta bi bilo kad bi bilo.
Ostavio je za sobom svoju muziku, svoju reč, svoje stihove koji nikada neće prestati da pronalaze put do duše svojih slušalaca. Dete iz vode, dete Jugoslavije koje je umrlo zajedno sa svojom otadžbinom.
Upravo mi je to na pameti, šta bi ljudi čiji rad toliko poštujem i cenim rekli po određenim pitanjima koja se svima nama svakodnevno nameću. Verujem i ubeđen sam da se ne bi nikada prodao prljavim novcima kao što su to uradile mnoge njegove kolege. Da ne bi ukaljao svoje reči, stavove i istine, da ne bi prodao veru za večeru.
Verovatno znate ili ste čuli kada za pojedine muzičare govore prilično morbidnu i bizarnu rečenicu, koja zbog svojih mračnih svojstava ne mora biti neistinita, kako bi mnogo bolje bilo da su umrli mladi, na vrhuncu slave, jer se ne bi blamirali i uništili oreole iskrenih buntovnika punih ideala. Milan jeste mlad preminuo, ali niti jednim svojim javnim postupkom nije ukaljao taj svoj oreol, istinu i iskrenost koje je propovedao.
Ne želim da poverujem da bi neki moji heroji u odrastanju i sazrevanju uradili takvu jednu stvar.
Ne bi osuđivali druge u naletu sveopšte histerije, čuvali bi svoje ljudsko dostojanstvo i umetnički integritet do poslednjeg daha. To sam naučio od mojih heroja. To sam naučio od Milana iako nisam imao prilike da ga upoznam i sa njim razgovaram. Da budem svoj.
Razgovarao sam mislima, osećao i saosećao sa njegovim tonovima, emocijama koje je u njih utkao.
Kada se pitam šta bi oni, heroji poput Milana, rekli i kako bi prokomentarisali fenomene koji izviru iz sveopšte kaljuge, da li bi imali društvene mreže i kako bi se njima služili, da li bi bili potpuno slomljeni i razočarani zbog svega, da li bi nestali u ilegali, bolestima zavisnosti ili u ružičasti mejnstrim, pomislim samo na jedan njegov stih i šapatom ga izgovorim: „Treba mi svet, otvoren za poglede, otvoren za trčanje.“
Tada i dobijam odgovore u koje verujem.
I pomislim na tu sobu za „pet hiljada ljudi sa dignutim čašama“, ljudi sa kojima bi možda i ja podigao čašu u slavu toga što i dalje, pored svega, postojimo. Iako sve češće više cenim te divne momente samoće na ulici.
Koliko bi njegova muzika danas evoluirala, u kom pravcu bi otišla s obzirom na Margitine elektronske izlete, bi li EKV bio uopšte moguć u ovom vremenu? Sve to ostaju samo pitanja o kojima se može raspredati u beskonačnim analizama, to mogu biti predmeti samo praznih priča, lepih prisećanja i osećanja koja negujemo i prenosimo dalje trudeći se da živimo „licem ka vetru, sa vetrom uz lice“.
Jednom rođendan, zauvek rođendan. Srećan.
Dodaj komentar