Manje je poznato da se Miroslav Mika Antić za života nije uspeo probiti u beogradskim krugovima. Njegova poezija je odešavljavala prestoničku publiku, pa citati Mike Antića i danas žive, ali su ga književnici i kritika uvek ismevali. Njegove kolege pesnici i pisci govorilu da je estradni pesnik.
Ništa bolje nisu prolazili ni njegovi crteži ni filmovi. Zato ni danas mnogi ne znaju da je Mika Antić bio sjajan režiser, ali su njegovi filmovi najpre bili nagrađivani, a potom zabranjivani.
Mika Antić i Beograd
– Istina je da su od mene podosta toga prepisali i da su mi krali ideje kad god su mogli, klevetali i smejali mi se što mucam. Došaptavali su se iza mojih leđa da sam pijandura, da sam patetičan i pesnik estrade. U Beogradu su mi tražili da se izjašnjavam kao Srbin, a ja sam čvrsto ostao pri stavu da sam Vojvođanin, čak su mi i nos razbili Brana, Pekić, Mihiz i još neki… – govorio je veliki pesnik pred smrt.
U jednom zapisu, koji je kasnije zabeležen na sajtu Klub putnika, Mika Antić je uporedio prijeme u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu:
– U dvorani Lisinski su mi Hrvati priredili nezaboravnu noć. Nije bilo mesta za stajanje. U Sarajevu sam štampao svoje knjige. Beogradska kritika je bila nema za moja dela ili bi mi odali šturo priznanje samo za dečju poeziju. Umro sam dva puta pre konačne smrti i dva puta sam ih prešao. Taman su hteli da odahnu, a ja vaskrsnem iz mrtvih. Samo da mi doktor Čanji nije odsekao pola jezika, održao bih ja njima posmrtno slovo – govorio je Mika.
To je svojevrstan Mikin vodič kroz Beograd.
Zlatna Smrt
Ubrzo nakon toga je umro. Smrt Mike Antića su takođe obeležila dva kurioziteta.
Umro je u svojoj bašti u Novom Sadu tog dana kada je primio Avnojevsku nagradu. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika.
Činjenicu da više ne može da govori pesnik je teško podneo. Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao. Tada je nastao ciklus predivnih slika suncokreta „boje sunca“ koju je Mika dobio mešajući oker sa zlatnim prahom. I tako je Mika Antić umro sa zlatom na rukama! Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio.
Pre toga, beogradskim kritičarima i drugim licemerima posvetio je jednu pesmu. I sami prosudite koliko je bio u pravu:
POSMRTNI MARŠ KLOVNOVA
Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.
Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je – pomilovanje.
Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.
Mika Antić
Dodaj komentar