Mediji prenose:
Pacijentkinja Živosava Arsić kaže da je bila u šoku pred prizorom zdravstvenih radnica u DZ Mladenovac koje su usred radnog vremena opušteno isprobavale srebrni nakit.
“Završila sam pregled i vratila se na šalter da uzmem knjižicu i platim participaciju. Od pet, šest sestara, koliko ih je tamo bilo, samo jedna je bila na radnom mestu. Ostale su bile okupljene oko stola, nešto su razgledale i živo pričale. Kada se jedna pomerila, videla sam da razgledaju i isprobavaju srebni nakit koji je najverovatnije pokazivala žena koja je tu zaposlena.
“Pa, probajte, sve vam je tu izloženo”, rekla je jedna od medicinskih sestara.
Kada se jedna od njih pomerila, videla sam bukvalno pokretnu prodavnicu srebrnog prstenja. I tako dok smo mi, pacijenti, čekali i buljili u prazan šalter, oni koji bi trebalo da budu što brži i efikasniji u pomaganju pacijentima, šopingovali su usred Doma zdravlja, a pri tom nije ni bila pauza. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem.”
Da se smeješ, Živosava, da se smeješ (od plakanja slaba vajda, na suze ovde niko ne pada). I da pogledaš i sama nakit, možda da nešto kupiš sebi ili snajki, mami ili tetki. Sigurno daju na rate. Na tri, sto posto.
Nemoj Živosava biti na kraj srca. Kud će ti duša? Male plate, moraju se sestre dovijati. Nemaju one sad vremena da čekaju pauzu pa da rašire stalke sa prstenjem. Koristi se momenat kad su sve tu, bez obzira da li se neko presavija na stolici. Da je hitno, išao bi u Hitnu, zar ne?
Nema razloga da budeš potrešena posle toliko godina “pišanja po pacijentima”.
Do sada je trebalo da izučiš sve o alternativnim načinima lečenja, da tačno znaš koji lek u kojoj situaciji treba da popiješ, koji čaj da spraviš, kako da sebi previješ ranu, zaustaviš krvarenje, ublažiš migrenu, oboriš pritisak, skontaš da li je srčani udar ili prolazni stres, proveriš puls, i konačno digneš iz mrtvih.
Uvo kada te boli, kapaj čuvarkuću. To znaš?
Glavu bolnu smiri sa par kapi limuna u šoljici s kafom.
Majčinu dušicu koristi kao vrhunski biljni antibiotik, žalfijom grgoći kad je upaljeno grlo, inhaliraj se nad bosiljkom.
Ako imaš novca za đumbir, jedi đumbir.
Ako je ozbiljno, ozbiljno će i ostati, tako je, što pre shvatiš, biće manje uzrujavanja.
Ako odeš u Dom zdravlja po pomoć za svaku “sitnicu” samo možeš da se razboliš još više, podigneš sebi pritisak, dobiješ aritmije, gušenje, pobiješ se sa nekim. A šta će ti?
Leči se kod kuće, u Dom zdravlja idi samo kada ti se pazari srebrni nakit, ćebe od vune, jastuci, bade mantili, kožne čizmice na pet rata i posteljina.
Kad bolje pogledaš, Živosava, i nije to tako loše, odeš da se pregledaš i još pazariš na rate. Dva u jedan. Moramo naučiti da štedimo na vremenu. Sve ga je manje. Ako kupiš nešto, medicinska sestra će te sigurno uvesti preko reda.
A ako kupiš i za doktoricu poklon, ostaćeš umesto 8 minuta u ordinaciji možda 15, dobićeš dodatno slušanje pluća ili pregled grla. Šta ima veze što te ne boli grlo i što si došla zbog porasta nivoa šećera u krvi? Nemojmo biti nezahvalni.
Uopšte mi nije jasno što se pacijenti stalno žale?
To sam rekla i svom pokojnom ocu onomad, da ga umirim (sebe još više), kada je u Kamenici umirao od raka u najgorim bolovima, kada je od morfijuma video mačke na prozoru i pričao o stvarima koje niko osim njega nije video.
Moj dobri tata, ja te gledam, I mama je tu. I brat.
Mi ćemo te oprati, izvaditi mrve od kifle iz brade, ja ću ti srce moje drago poturiti jastuk pod leđa koja se raspadaju od raka koji jede rebra. Ja ću otvoriti prozor, mama će ti izmeriti temperaturu, brat će ti podići krevet, pa ga spustiti, pa podići… kako god da ti odgovara, prineti vodu, nakvasiti usta, namestiti infuziju…
“Niko me ovde ne obilazi…”
Ni neće tata. Zaboraviće na tebe. Zaboraviće od nemanja vremena, nemanja osoblja, poneko i zbog nemanja savesti.
“Oni me puštaju da umrem, ovde satima niko ne uđe.”
Ulazimo mi, tata. Tako je. Tako je ovde. O pacijentima u terminalnoj fazi brinu se najbliži. Puste te kući da umireš, dok porodica pokušava da ti pruži najadekvatniju zdravstvenu negu. Preko noći postajemo medicinsko osoblje koje presvlači, daje inekcije, dozira, a onda sahranjuje da bi 25 dana nakon ukopa zazvonio telefon:
“Samo da javimo da pacijent može da dođe na hemioterapiju.”
“Hvala lepo, pacijent je umro.”
Umiremo u bolnicama prečesto ko kerovi, iz milion nedopsutivih nerazumljivih razloga.
I sve to predugo traje, toliko dugo, da jedino Boga možemo da molimo da nas udari autobus ili strefi infarkt, ili smrt u snu… kakva povlastica u Srbiji. Da kopamo po rodoslovu, prebiramo grane porodičnog stabla i budemo zahvalni ako niko nije bolovao od neizlečivih bolesti.
Vrtimo se u krug i vrtoglavica je sve jača. Ako nemaš novac, krepaćeš. Krepaćeš sa fasciklom punom nalaza koje skupljaš godinama se potucajući od doktora do doktora, a kad ih konačno sve skupiš, verovatno si zapatio ko zna šta još od dijagnoza, pa idemo novi krug.
Zato draga Živosava, virni u porodično stablo, zasadi lekovito bilje, spravi lekovite meleme, jedi beli luk, tri čena ako treba, sisaj limun, sadi čuvarkuću, bokvicu i ne drami zbog prodaje nakita, da nije bilo prstenje, bila bi posteljina, da nije bila posteljina bile bi ukrštene reči, da nije bilo ukrštenih reči bilo bi: “Čekaj!” ili prazan šalter.
Ovako je Živosava sve bilo transparentno, to su čule od predsednika, samo transparentno, čak i ako se prodaje nakit u sred radnog vrema u Domu zdravlja.
Sutra će se javiti direktorica da “ispegla stvar” i kaže da se to više neće ponoviti. Bar ne za šalterom. A iza šaltera… to već nije naša briga. Zar ne?
Dodaj komentar