Magazin Novi Sad

Umetnička keramika Maše i Romana krije priču o tuzi i ljutnji, odlasku iz rodne Rusije i Novom Sadu kao novom domu

maša i roman
Foto: Printscreen

Priča o umetničkoj keramici Maše i Romana priča je o tuzi i ljutnji, odlasku iz Rusije i Novom Sadu kao novom domu

Na Noćnom bazaru svašta za sebe možeš naći – od domaćih kolača, do zanatskog piva, nakita, torbi, igračaka…pesmu, društvo, žurku – prosto ne zna čovek gde bi pogledao kada tamo stigne. Šetaš se redovima cik-cak, ćaskaš tu i tamo sa izlagačima – nekima od njih to je prilika da se u takvoj jednoj toploj, vašarskoj atmosferi, povežu sa novim mušterijama.

Drugima je to, međutim, način da se povežu sa novom zajednicom, u koju su došli silom prilika, ostavivši za sobom čitav svoj dotadašnji život. Ne zvuči baš kao priča sa Noćnog bazara?

Jednu takvu sakrila je šarolika tezga sa grnčarijom na novosadskoj Ribljoj pijaci.

Maša (35) i Roman (33) imaju porodični atelje u kojem stvaraju magiju od keramike. Nakon završene Škole umetnosti na Odseku za umetničku keramiku u Španiji, grnčarstvo je postala njihova ljubav, koja traje već sedam godina. I sad se zapitate, kome ljubav može da smeta.

– Nismo više mogli da nastavimo sa radom u sopstvenoj zemlji. Ako se bavite umetnošću javno i zauzmete određen politički ili društveni stav, preti vam čitav spektar opasnosti. Rizikujete da budete uznemiravani, da postanete žrtva torture ili čak završite u zatvoru. Nemoguće je stvarati pod takvim pritiskom.

Dvoje umetnika, vođeni tim strepnjama, ostavili su sve u rodnom Sankt Peterburgu i, nakon što je počela ruska invazija na Ukrajinu, otisnuli se u nepoznato kako bi sačuvali mir i svoju umetnost.

– Odluka je pala 24. februara. Za pripremu dokumenata za životinje i prikupljanje novca bilo nam je potrebno oko mesec dana. Nije bilo lako. Prodali smo kuću i sve što smo imali i skočili u nepoznato. Mnogi nisu razumeli zašto odlazimo, neki su to shvatili tek nakon objave o mobilizaciji, a neki ni danas ne vide razlog.

Takve odluke mladih ljudi podelile su, kažu, rusko društvo, pa čak i iznedrile probleme u porodičnim odnosima. Njihov blizak krug ljudi, međutim, shvata njihov potez.

Nalet “progresivne Rusije”

Sličnu odluku doneli su i mnogi drugi umetnici iz Rusije, uključujući i keramičare, navodi taj umetnički par.

– Oni već organizuju događaje, festivale, koncerte. U Beogradu i Novom Sadu nastaju male kreativne zajednice. Mnogima nedostaje integracija u društvo i umetnički kontekst, a mi pokušavamo da komuniciramo sa lokalnom zajednicom.

Maša i Roman stigli su u Srbiju 4. aprila. Živeli su mesec dana u Beogradu, a potom se preselili u Novi Sad, čiji im se ritam života više svideo.

– Prelep grad. O njemu nismo mnogo znali kada smo ovde dolazili, pogledali smo tek nekoliko video snimaka na Jutjubu. Živeli smo u Valensiji, a Novi Sad joj je po atmosferi veoma sličan. Grad umetnosti i nauke, samo što nema more. Ali lepa planina vam je na dohvat ruke. Ovaj grad je umetnost, a to nam je blisko po zanimanju. Ljudi su u Novom Sadu, a i u Srbiji generalno, veoma otvoreni i gostoljubivi, to je posebna vrednost.

Dvoje supružnika umetnošću se sada bavi iz svog studija u centru grada. Izrađuju posuđe i umetničku keramiku, a nedavno su počeli da prave i umetničke postere. Kreiraju razglednice sa motivima Novog Sada, a u svojoj radionici počeli su da drže i kurseve keramike.

– Učestvovali smo na Pasaž festu, u organizaciji Šok zadruge. Sada je Novi Sad naš dom i želeli bismo da uradimo nešto za zajednicu, bez obzira na jezik. Ljudi su još uvek suzdržani prema našem radu, ne razumeju svi naš stil, ali ipak smo našli svoju publiku. Sada radimo na tome da naša keramika postane razumljivija za meštane, ali da istovremeno zadrži svoju autentičnost.

Ona sada govori, ističu, o tuzi i ljutnji. Na njihovim šoljama i vazama su suze, ali taj dvojac napominje da voli svetle boje, pank kulturu i mačke kao motive na svojoj umetničkoj keramici.

Navikavaju se, dodaju, na nove materijale, jer su u Rusiji bili drugačiji, baš kao što se navikavaju i na misao da se u svoju rodnu zemlju neće vratiti u skorijoj budućnosti.

– Možda ćemo za pet, deset godina opet otići tamo, ako se ukaže prilika.

Do tada, poručuju, “stavljaju cveće u cev mitraljeza i pevaju pesme u nadi da će ućutkati propagandu”.

Kiril (26) je kupio kartu Moskva – Beograd čim je čuo vest o mobilizaciji: „Znao sam da moram da odem“

Čitajte Luftiku na Google vestima

Sandra Žigić

Lingvistkinja bačena u novinarsku vatru. Zaljubljenica u umetnost, mediteranske gradiće i kulinarstvo. Reči i začine biram pažljivo

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

75 Shares
Share via
Copy link