Jedna žena, razočarana načinom na koji se u današnje vreme vaspitavaju deca i u kakve ljude izrastaju, napisala je tekst koji je izazvao pravu lavinu komentara na Fesjbuku. Ona je uporedila odrastanje dece sedamdesetih, osamdesetih sa ovim danas, istakla je da je njen tekst nastao u razmišljanju kako pronaći zlatnu sredinu, prenosi Net.hr.
Njenu objavu prenosimo u celosti.
„Moje detinjstvo trajalo je sedamdesetih i osamdesetih.
Mama, tata, pet godina stariji brat i ja. Ne sećam se da su se roditelji igrali sa mnom. Imala sam igračke i provodila sate u svetu mašte. Mama je kuvala ili spremala stan. Bavila se kućom i važnijim stvarima.
Leti smo po ceo dan bili napolju.
Niti sam htela niti tražila da se igramo zajedno. Zato valjda i danas imam bujnu maštu i uživam u retkim trenucima samoće. Leti smo po ceo dan bili napolju, penjali se, skakali, ali znalo se vreme ručka, večere i spavanja. Kada su nam dolazili gosti, znalo se da deca, osim za vreme jela, nemaju šta da traže za stolom s odraslima.
Ajmo, deco, u sobu!
I bilo nam je super, odlično smo se zabavljali. Ne znam niti sam ikada čula temu razgovora koji se među starijima odvijao. Nije me uopšte zanimalo. Kada smo išli u goste, kad bi domaćini ponudili kolače, a ja bih proždrljivo posegnula za trećim komadom, mama bi me prostrelila pogledom tako da sam ruku istog trena povukla prema sebi.
Ostala mi je urezana u pamćenje njena rečenica:
„Nisi došla da se najedeš, pristojno uzmeš komad-dva i staneš!”
Tako i ja danas s prezirom gledam na ljude koji tamane švedski sto na nekom slavlju. Nismo plakali, vrištali i vikali da nam je dosadno. Ako bi nam i palo na pamet, odgovor bi bio: „Zabavi se nečim.” I zabavili bismo se. Uh, kako je mašta radila..
Bili smo čisti, uredni, pristojni, mogli smo da se kontrolišemo i kad je trebalo da budemo tihi, a i te kako aktivni kad bi nas pustili s lanca.
Jeli smo sve, nije bilo pitanja: ”Želiš li?” Nikada. Išli smo gde su roditelji hteli, kada je njima odgovaralo. I bilo nam je zabavno… Uvek.
Veselili smo se izletima na koje smo redovno išli vikendom i putovanju avionom na more. Tata je radio, a mama je bila kod kuće, brinula, hranila, prigovarala, slušala, bodrila. Bila je autoritet, nikako prijatelj.
Kasnije, kad je detinjstvo preraslo u adolescenciju, bila je oslonac, psiholog, savetnik, kritičar, podrška, bič božji. Sve po potrebi. Posmatrala nas je, razgovarala o problemima, tešila. Znala je da prepozna svaku emociju i ništa od nje nisam mogla da sakrijem.
Nije bila prijatelj. I to se naglašavalo, da se ne zbunim, da je ne tretiram poput svog vršnjaka, bez poštovanja.
Svako nepoštovanje odraslih kažnjavalo se rukom po guzi. Bez objašnjavanja, razgovaranja. Uvredio si starijeg, šamar. Pa ti uvredi i budi bezobrazan sledeći put. Plaženje jezika, ružne reči… opet onaj ranije spomenuti mamin pogled…
Nije bilo idealno
Ne smatram da je bilo idealno… Nakon izlaska subotom, tata me budio u 9 kako bih pomagala oko spremanja stana. Nakon 10 minuta telefoniranja vikao mi je da prekinem i da se nađem u četiri oka ako želim toliko da razgovaram.
Ograničeni izlasci su mi beskrajno išli na živce
Nisam nikada došla kući pijana, nije mi palo na pamet.
A onda se nešto prelomilo usput, pa je takva vrsta vaspitanja postala previše surova. Vreme je izrodilo nove generacije roditelja. Beskrajno tolerantne, one koji podržavaju prijateljski odnos s decom i to im je baš kul.
Nemojte me pogrešno shvatiti, promene su potrebne, rekla bih neophodne, ali imam osećaj da smo otišli iz jedne krajnosti u drugu.
Zbog vlastitog bunta ili inata?
‘Dotakli smo drugu krajnost. Ne znam, ali poput naših roditelja i mi smo preterali, samo na potpuno drugačiji način. Dotakli smo drugu krajnost.
Počeli smo da vodimo filozofske rasprave s dvogodišnjacima, gledamo na decu kao na statusni simbol, poput novog automobila, pa ga lickamo, doterujemo, pokazujemo, hvalimo se: ”Koliko kilometara ima tvoj? A konja? Kakve felne imaš? Moj može potegnuti bolje od tvog! A kakav je u zavoju?” -Tako vam to meni izgleda…
Trenutno su deca u centru pažnje, sede na čelu stola, štaviše, biraju mesto gde će sedeti i to im se odobrava.
Deca prisluškuju razgovore odraslih, upadaju u reč, vode glavnu reč i glavna su tema razgovora. Svakako, uvek vođene u superlativima… Moj mali je ovo, moja mala je bolje… Deca dolaze u goste s rečenicom: ”Ja sam gladan!” pa ti pojedu pola frižidera, dok se roditelji smeju. Decu konstantno zabavljaju, ne znaju sami da se igraju, pa te vuku za rukav i traže pažnju. Ako im ne pružiš pažnju, onda vrište, pa cela porodica učestvuje u smirivanju.
Roditelji se svađaju s učiteljima
Roditelji se svađaju s učiteljima, prete im otkazima, prete drugoj deci, ako im neko u žaru igre dotakne dete.
Roditelji pljuju pred decom po učiteljima, tako da se i deca usuđuju da odgovore učiteljima kad dođu u razred. Pa nestane svakog autoriteta. Deca su postala smisao života svojih roditelja, životni projekat, jedina tema razgovora, nerealnog ponosa.
S ponosom bi trebalo pričati o svojim dostignućima, interesima, iskustvima, a dete o svojim. Umesto toga, hvalimo se tuđim (detetovim) dostignućima, prisvajajući ih kao svoju zaslugu.
Deca su nam tu da ih vaspitamo i pustimo da žive… Da ih osposobimo za život, ujedno ne zanemarujući svoj. Nikako da im služimo i umesto njih rastemo.
Da ih satima čekamo ispred noćnih klubova i vozimo kućama (da, to je postalo normalno).
Da im držimo lavor kad nakon izlaska pijani dođu kući.
Da im tolerišemo nedopustivo.
Da ih nagrađujemo za dobru ocenu. Pobogu, pa ona bi sama po sebi trebalo da bude nagrada.
Pojam zlostavljanja i dečje igre se izjednačio
Čini li vam se da u osnovnim školama svi imaju petice? Istina, ponekad je lakše detetu zaključiti veću ocenu nego imati posla s nabildanim taticom koji će ti pretiti jer je “stara koza” oštetila njegovo iznadprosečno inteligentno dete i dala mu 4. A ono zna za 10. Barem.
Mi smo se grudvali, borili se koprivama, dolazili kući opečeni, ozebli, crveni. Niko nije zbog toga dizao paniku. Nismo bili toliko osetljivi. Nismo tužakali, jer smo znali da ćemo zbog toga dobiti još jedan šamar. Kad razgovaram malo s novopečenim roditeljima, svima je zajednička jedna rečenica: “Najvažnije mi je da mi dete bude srećno!”
Našim roditeljima je bilo važnije da usrećimo druge! Jer, shvatali su da je u tome, indirektno, i naša sreća.
Obratiti pažnju na ljude, ne biti sebičan, samoživ, razvijati empatiju, saoosećati, brinuti, biti obazriv. To se negde izgubilo.
Vaspitavamo li samožive egomanijake?
Nikada zadovoljne osobe, večno željne pažnje. One koji ne trpe autoritet, zabrane, uslove, rokove, pa se ceo život traže i čekaju savršenu priliku da sve padne s neba, a toga nema.
U međuvremenu ih roditelji finansiraju, peru, hrane, teše… Jer njihovo zlato zaslužuje bolje. I ovaj svet nije dovoljno dobar za njih. Jesam li preterala? U svakom slučaju, mislim da nam treba zlatna sredina. Nešto između vaspitnih metoda naših roditelja i ovih danas. Vreme će pokazati, ako nas, u međuvremenu, deca ne pojedu za doručak”, zaključila je blogerka.
Dodaj komentar