Samohranu majku Mariju Mićić (37), i njenih petoro maloletne dece koja živi od socijalne i humanitarne pomoći, mnogi bi nazvali heroinom današnjice kada cela Srbiji muku muči s natalitetom, ali ne i neke njene komšije, koje su je tri puta za godinu dana izbacivale iz iznajmljenog stana. Kako kaže, komšije nisu imale razumevanja za buku koju su deca povremeno pravila jer nisu shvatali da su to u stvari bili njihovi epileptični napadi.
Majina tužna životna priča mnogima može biti inspiracija kako da prebrode sve teške trenutke i bore se za opstanak, čak i onda kada misle da su ostali bez opcija i da život više nema smisla.
– Koliko god da je teško, morate da se borite, uvek se pojavi neko rešenje i uvek dođe bolje vreme kada se otvori neki put – kaže Maja.
– Nastojim da budem jaka i trudim se da me ne poljulja ništa, zato poručujem svim ljudima da koliko god da je teško, morate da se borite. Uvek se pojavi neko rešenje i uvek dođe bolje vreme kada se otvori neki put. Borba je svakog dana za ove male ljude oko nas – započela je Maja s optimizmom svoju priču, koja, u stvari, nije nimalo radosna.
Naime, Maja s mališanima Draganom (14), Milošem (12), Dunjom (10), Kostom (7) i Janom (4) i zajedno sa svojom majkom sada živi od socijalne pomoći i tuđe nege u stanu koji im je pre nepunih godinu dana dodeli gradska uprava, jer su ostali na ulici.
Kao i sva i njena deca imaju želje i snove. Mali Miloš (12) igra fudbal o trošku kluba u kom trenira i oni mu obezbeđuju opremu. Njegova dečačka želja je da dobije novu fudbalsku loptu i da jednog dana postigne uspeh kao njegov omiljeni fudbaler Dušan Vlahović. Kosta (7), koji se svakodnevno bori za život, poželeo je novu igračku – Spajdermena, dok je želja najstarijeg Dragana (14) samo da je njegova mama živa i zdrava.
– Pre toga smo se selili tri puta za godinu dana zbog netrpeljivosti komšija. Pre svega, kada čuju da je petoro dece, niko neće da nas primi, zatim, kirije su veoma visoke, a povrh svega, komšije su se žalile što deca trče i što se stalno čuju, a ne razumeju da su deca bolesna i da su to uglavnom napadi – kaže Maja i objašnjava da je Draganu, Dunji i Kosti ustanovljena epilepsija i mentalna retardacija, a njihovi lekovi su skupi.
– Dragan kuburi s psihozama, Dunja je upala u regresiju, ne povezuje slova, reči, ide u školu uz asistenta, jedno vreme je izbacila pelene, ali se ubrzo vratila, dok Kosta ima HPV virus, astmu i slab rad bubrega. Dunja i Dragan svakodnevno imaju napade, što zahteva nadzor 24 časa i iz tog razloga sam onemogućena da radim. Posustala sam kada je Kosta bio loše, mislila sam da za mene života više nema, ali onda sam razgovarala s mamom i rekla mi je da moram da mislim na svu decu, jer ako ja padnem, oni će biti siročići – navela je ona.
Ipak, grad i humanitarne organizacije pomogle su da se život ovoj porodici bar malo olakša.
Otac napustio decu
Otac je otišao kada je bilo najteže. Maja kaže da njen bivši muž nikada nije mogao da se pomiri sa tim da su mu deca bolesna:
– Nije mogao da gleda bolesnu decu. Kada neko od njih dobije napad, on izađe iz kuće i konstantno je mene krivio za bolest naše dece, jer smo tek u godinama nakon rođenja otkrivali oboljenja. Kada je Kosta bio životno ugrožen i na intenzivnoj nezi, samo mu je herojski tretman doktora Minića spasao život, a moj muž nije ni zvao da pita kako je dete – kroz suze govori ova samohrana majka.
– Mi smo korisnici socijalne pomoći od 25.000 dinara za sve nas, a Dragan, Dunja i Kosta imaju tuđu negu i pomoć od po 10.000 dinara. Teško je, ali funkcionišemo, asistente doplaćujemo da odvode i dovode decu u školu. Narodna kuhinja nas svakog dana snabdeva kuvanim jelom i tako se hranimo, Versko dobrotvorno starateljstvo nam je mnogo pomoglo, stalno nam šalju pakete hemije, proizvoda za ličnu higijenu, namirnica… – kaže Maja.
Dodaje da je zahvalna gradskoj upravi što im je omogućila da barem privremeno žive u socijalnom stanu, ali da još čeka rešenje o stanovanju, bez koga, kako kaže, ne može da prijavi prebivalište i dobije dokumenta.
– Gradska uprava nam je dozvolila da budemo ovde dok ne izađe konkurs kome se ne zna tačan datum, ali veliki problem, zbog zdravstvenog osiguranja i zdravstvenih knjižica, je što nismo dobili nikakvo rešenje i ne mogu da prijavim decu, pa su mi deca trenutno neprijavljena. Nama je to u ovom trenutku neophodno – zaključila je ona.
Porodici Mićić je neophodno gotovo sve, od hrane, kućne hemije, garderobe, školskog pribora…
Humanitarnu pomoć za ovu porodicu možete odneti humanitarnoj organizaciji “Rodoljublje”, koja već sakuplja priloge za Mićiće.
Svako ko može i želi da pomogne može se obratiti organizaciji putem maila: [email protected] ili putem telefona: 0616619881
Dinarski račun: 160-6000000750294-52
Primalac: Fondacija Rodoljublje, Beograd
Svrha uplate: donacija
Dodaj komentar