Sedim za šankom. Pijem limunadu na žutu slamčicu, a pila bih kafu, ali kafa mi neće prijati zbog želuca koji me kad preteram sa kofeinom uvrne podmuklo, pa onda ližem sodu bikarbonu sa dlana i zalivam sa kiselom i onda mi od kisele „ode“ grlo i onda pijem majčinu dušicu i mirišem na travara sa Rtnja, a kad je već tako „Daj jedan gorki list vamo!“
Daj da gorčinom sperem gorčinu od pročitane vesti da se devetogodišnji mališan obesio u šupi užetom za vezivanje bala sena.
Setila sam se sebe kad sam imala devet godina. Živela sam u nekom malom stanu sa mamom, tatom i bratom. Jedva 28 kvadratnih metara. Tata je spavao na kauču u trpezariji, a mama, brat i ja na trosedu u jedinoj sobi. Uspavljivala sam se pevajući Brenu (jebi ga, tad je bila ultra popularna) i slušala mamu kako viče tati: „Ne zaboravi da ugasiš cigaretu, progorećeš ćebe, nije ti prvi put. Nemoj da nas zapališ!“
Nikad se nisam plašila tog „zapalićeš nas“. Bila sam klinka, znala sam za život, za trčanje na livadi, za igru sa lutkama, školu, domaći zadatak. Srce mi je snažno pumpalo krv. Smrt mi je bila nepoznata, daleka, tamo nešto što se desi kad si star i bolestan i mnogo kašlješ i već si sav sed, zguren i zgužvane kože.
Deca nisu pričala o smrti, a kada bi to stariji radili uvek bi šaputali i nekako bi uvek bili zabrinuti ili šokirani nečijim iznenadnim odlaskom.
„Tuga, mlad čovek!“ govorili bi.
Onda bi tražili uzroke preranog odlaska: mnogo je pio, ostavila ga žena, mučenica, tukao je muž, svekrva joj krv pila, upao u dugove, jeo masno, a doktor mu lepo rekao da menja ishranu, nervirao se oko svega, brat mu tražio da mu isplati deo kuće, varao je celog života, beda bio. I tako.
Ko zna da li su ikada i pogodili tačan razlog nečijeg preuranjenog odlaska. Svaki odlazak je potpomognut stotinama činilaca, na kraju te u smrt gurne onaj koji te je najmanje jeo. Što bi Bukovski rekao „puknuta pertla“.
Novinari su za malog Uroša koji se obesio, uradili isto. Potražili su razloge zašto bi jedno dete stavilo sebi uže oko vrata i obesilo se, umesto da trčkara za loptom i glumi Mesija.
Otac mu je poginuo kad je imao svega pet godina. Majka se preudala u Bosnu. Odvela sa sobom tri sestre, njega ostavila jer novi suprug, navodno, nije želeo muško dete. Osećao se odbačeno, iako je pokušavao, pišu novinari, da to prikrije osmehom.
Majka se pravdala „Nemam para da ti izvadim pasoš!“
Zaklopim novine i uvrne mi se želudac i bez kofeina.
Majka sam i ne mogu da zamislim da je jedna druga majka razdvojila svoju decu. Kao vas tri možete, ti ne možeš.
Ali, mama, povedi i mene, nemoj nas razdavajati, pa i ja sam tvoje dete!
Ne, ne, moj novi suprug te ne želi, a moj novi suprug meni daje nešto što nisam imala.
Ali, zar ja nisam važniji? Povedi me.
Nemam sad para za pasoš!
Ovo je naravno izmišljen razgovor, ali činjenice nisu izmišljene i ja zaista ne mogu da razumem ovu majku. Sad će se javiti oni koji sline na „Sve za ljubav“ i koji sve u životu pravdaju onom „ko zna kakva ju je muka pritisla“.
Vidite, to kod mene ne može da prođe (Bogu hvala, pa vas ja ne čekam gore da raspoređujem levo ili desno). Ne postoji muka, a kamoli čovek zbog koga bih jedno dete odbacila, a troje povela.
Dečak je tako ostao ko odbačeno trinaesto prase, Gile onaj malecki, i gurao je koliko je mogao, a onda kada je tuga počela da ga lomi tako mladog i još nesposobnog da se sa njom izbori, odlučio je da ode odavde na bolje mesto, na bilo koje drugo mesto gde se neće osećati odbačeno i izopšteno i to od majke koja ga je rodila.
Gadne su to stvari.
I ponavljaju se, nažalost.
Prošle godine je roditeljima zbog nasilja nad decom oduzeto 800 mališana. Kada se tome dodaju zanemarivanja i druge vrste zloupotrebe dece, taj broj je daleko veći. (izvor Blic)
I gorčina buja u mom želucu svaki put kada čujem da je neko dete zbog nesavesnih, bahatih, ljubomornih, agresivnih ili hladnih i nemarnih roditelja umrlo ili se ubilo, pobeglo, iseklo se, bacilo se, u depresiju upalo.
Prošle nedelje bračni par se javio u bolnicu da kaže da njihova tromesečna beba slabo jede. Rekli im doktori da dovedu bebu odmah. Oni je doveli, doktori konstatovali smrt. Na telu bebe su bile vidljive promrzline, modre fleke, u kući im je bilo hladno, neuredno, zapušteno, ljudi koji su radili uviđaj kunu se da veći haos u životu nisu videli. Nezvanično beba je umrla od posledica smrzavanja.
I kako da želudac ostane miran?
Možda zvuči kao kliše, toliko puta izgovoren, ali nema tačnije od one „dete nije tražilo da bude rođeno“.
Što znači, ako nisi sposoban da dete neguješ, maziš, paziš, hraniš ljubavlju i hranom, prepovijaš, pevaš, ušuškavaš, igraš sa njim, bdiš nad njim, budeš uz njega, ako nisi sposoban da zbog deteta budeš bolji čovek, ako nisi sposoban da preuzmeš odgovornost za jedan život, nemoj se sa njim ni zajebavati.
Ovde nisu samo u pitanju roditelji za koje se posle proceni da su bili psihički bolesnici, postoji veliki broj onih koji nemaju dijagnozu, rekao bi čovek „normalni“ (ili „ništa nije upućivalo da će tako nešto da urade) pa se prema svojoj deci ponašaju kao kerovi.
Tuku ih, iživljavaju se nad njima, manifestuju svoj autoritet, guraju ih, psuju. Ostavljaju zapišane, otkrivene, gladne. Teraju da rade teške poslove. Zanemaraju ih. Ne razgovaraju sa njima. I konačno svoj užitak stavljaju na prvo mesto. Po paroli „Stvorili smo te i šta sad želiš više?“ ili „Imam i ja svoj život“.
Pa, i ja imam svoj život.
Svako od nas ima svoj život, ali to ne znači da treba da zbog nekoga ili nečega zaboraviš da si na prvom mestu roditelj, onaj u koga gleda par očiju, ili više njih, i koji u tebi vide uzor, model, izvor potrebne ljubavi, najvažniji oslonac.
Možda bude teško, nepodnošljivo teško i bolno, život je spreman svašta da nam servira, ali u tim momentima ne tražiš izlaz samo za sebe, već izlaz tražiš za sebe i dete, porodicu. Onaj izlaz koji će najmanje da okrnji nejako, zbunjeno dete, jer ti si već velik. Pregurao si toliko toga do sada.
I onda još jedna vest u tri dana:
Terete ga za nekoliko krađa, preti mu zatvor, ostao bez igde ičega, supruga ga napustila i zato je odlučio da ubije sebe i svog sedmogodišnjeg sina tako što će se autom zakucati u drugi auto. On je poginuo, a dečak je preživeo da bi sad bio u nekoj hraniteljskoj porodici, među nepoznatim ljudima koje će oslovljavati sa mama i tata, možda. Biće tamo i praviće se da je to njegova porodica. Tako će uraditi, a krv će kapati unutar njega.
I pitanje je da li će i kada da stane.
Dodaj komentar