Čini se da roditelji, posebno mame, nikada nisu bili zbunjeniji nego danas. Pitanja i nedoumica stotinu: Da li dojiti na zahtev ili uobročavati bebu, da li i kada uvoditi kravlje mleko, da li stavljati dete u šetalicu, da li ga učiti da spava u krevetiću ili je u redu i da spava sa mamom u krevetu, kada obuti prve cipelice, kada je vreme za nošu. Plus vakcinacija. Plus da li je ili nije hrana organska. Plus uvođenje bejbi frendli programa u porodilišta. Informacije pršte na sve strane, lako su dostupne, zbunjujuće i što je najgore često oprečne. I za tren oka, eto sluđene mame koja više ne zna koga da posluša i ko je u pravu. Uz sve to, po nekoliko puta na dan čuje svoju majku i svekrvu koje joj umeju kazati: „Kako smo mi vas podizale, pa vam ništa ne fali!“

I zaista, čini se da je nekad sve bilo mnogo lakše, iako su uslovi za podizanje deteta često bili mnogo gori. Bebe su presvlačene na krevetima, stolovima, podu, kupane u kadici kraj smederevca, spavale su često u sobi bez pvc dobro dihtujućih prozora u kućama koje se podižu zajedno sa njima. I neretko je cela porodica bila smeštena u jednu sobu.

Šta se dogodilo u međuvremenu? Zašto je, uz sve olakšice koje imamo danas, postalo mnogo teže podizati dete?

Probali smo razgovorom sa ženama koje su rađale i podizale decu u „ono vreme“ da odgonetnemo gde je i zbog čega nastao „problem“.

OVO JE LUDOST!

zorica

“Porađala sam se dva puta, ’85. u Bačkoj Palanci kada sam dobila ćerku Jovanu i ’89. u Novom Sadu kada sam dobila sina Miljana. Biti porodilja onda i danas, nije isto. Razlika je ogromna! Pre svega, u porodilištu se nekada ostajalo sedam dana. Za to vreme babice bi nas naučile kako da prepovijamo bebu, kako da je kupamo, dojimo, nosimo. Bile smo u pravom smislu reči negovane, mažene i pažene. Uz to, mogle smo da se i odmorimo, jer bebe nisu bile 24 sata sa majkama. Babice su nas hrabrile, govoreći nam da je sve što nam se dešava prirodno, normalno, da ponešto mora malo da boli, pomagale su nam svojom pričom, negom i savetima. Nije se moglo desiti da neka porodilja izađe zbunjena, sa upaljenim dojkama. Tih sedam dana mi smo bile apsolutno pripremane za ono što nas čeka kada sa bebom stignemo kući“, priča 52 – godišnja Zorica Antunović iz Čelareva, sada već i baka dva unučeta.

“Slušala sam savete svoje majke i doktora. Nekada je u Čelarevu postojao i ginekolog. Zaista se brinulo o porodiljama. Odlazila sam na savetovališta uredno, vodila sam dnevnik deteta u smislu kako napreduje. O stvarima o kojima današnje majke brinu, mi nismo ni razmišljali! Ovo danas je postala ludnica! Umesto da roditeljima bude lakše, jer toliko je sada toga što može da im olakša podizanje deteta, postalo je teže! Najveći problem je u mnoštvu lako dostupnih i često zbunjujućih informacija. Uz to, brz je tempo života, gubi se bit porodice, toplina, nema toliko prenošenja iskustva sa starijih na mlađe. Deca umesto da trče po travi bosa, gledaju u telefone, u glavi im je paprikaš od mnoštva informacija. Sve to je mnogo loše. Nekad se znalo i kad je hrana u pitanju. Što ostane od nedelje jelo se ponedeljkom, utorkom bi bila pita, petkom pasulj, jedan dan testenina, jedan riba…i tako. Nije dete smelo da kaže, niti je govorilo, fuj. Danas deca upravljaju roditeljima. Škola obrazuje decu, ali se ona vaspitavaju kod kuće, to je obaveza i dužnost roditelja, a ne škole”, priča Zorica i dodaje da je kupovnu kašicu deci davala samo kada bi se putovalo na more. Kuvala im je povrće iz bašte, nije bilo toliko alergija, garderobica se prala bez omekšivača i znalo se kad deca idu da spavaju.

BILI SMO RASTEREĆENIJI

vinka

“Porodila sam se 7. novembra 1985., carskim rezom. Dobili smo sina Dragana na koga sam danas jako ponosna. Imala sam 31 godinu. U porodilištu sam ostala sedam dana i sve vreme sam bila pažena i negovana, ljubaznost i prisutnost medicinskog osoblja je bila za poželeti!”, kaže 63-godišnja Radovinka Vinka Radanović iz Bačke Palanke.

“U početku sam malo strahovala kako ću se snaći, jer mi je svekrva bila starija žena i srčani bolesnik, a majka je živela na selu, imala je mnogo posla oko životinja koje su držali. Ipak, priskočila mi je na dve nedelje u pomoć. Moj dobri muž, jedan plemenit čovek, dok je bio živ pomagao mi je u svemu, tako i u odgoju deteta. Prepovijao ga je, jurio u apoteku po lekove ili zavoje, bio mi je pomoć kakvu bih svakoj porođenoj ženi poželela. Sve smo radili zajedno, voleli smo se mnogo i zato nam ništa nije bilo teško. Ljubav olakšava sve. Sinu smo pripremali zdravu i kuvanu hranu. Dobili smo još na svadbi blender koji mi je baš koristio. I danas kada čuvam svojih troje unučadi, trudim se da im pripremam zdrave sokove. Stavim cveklu, šargarepu, jabuku, izmiksam i prelijem posle sa malo meda. Oni su ko tri jabuke zdravi! Mislim da bi sve majke trebalo da kuvaju svojoj deci i spremaju zdrave obroke, što manje gotovih kašica i tih nekih praškova koji se mute”, kaže Vinka i priseća se kako su nekad platnene pelene prane, sušene i peglane po celi dan.

“Nekad je možda bilo fizički teže, nije bilo ovih današnjih jednokratnih pelena, i svih tih pomagala, ali smo mi bili psihički rasterećeniji. Mladi su danas prezaposleni, radno vreme se proteglo na ceo dan, roditelji imaju malo vremena da se druže sa svojom decom, podižu ih bake, deke, dadilje, vaspitačice u vrtićima. To nije loše, ali baka koliko god da se bavi detetom i koliko god da ga voli, ne može mu pružiti ono što majka ili otac mogu i što je detetu potrebno”.

Vinka je radila u „Marini“ i nakon porođaja tri godine je bila oslobođena rada u noćnoj smeni.

SVE SAM RADILA SAMA

ranka-j

Ranka Jerković (69) iz Bačke Palanke imala je dvadest godina kada je dobila sina Milana. U bačkopalanačkom porodilištu je ostala osam dana tokom kojih je sve naučila od babica.

“Kada sam stigla kući iz porodilišta, nisam imala pomoć, tako da sam sve radila sama. Kupala dete, kuvala ručak, presvlačila, oblačila, prala pelene, sušila kraj šporeta, peglala. Danas neke mame ni dete ne mogu okupati bez pomoći muža! Ništa mi nije bilo teško, možda zato što sam bila mlada. Dete je imalo rutinu i to je jako važno. Tačno se znalo kad jede, kad ga kupam, kad ide na spavanje. Kupanje je bilo svako veče u pola osam, i to se nije preskakalo niti pomeralo. Danas roditelji stave dete u kolica i idu gde su naumili, kupe usput gotovu kašicu, dete zaspe gde stigne, a to nije dobro. Sve savete sam dobijala od starijih. Mi tada nismo bili ovako zbunjeni, niti smo čuli za pola ovih namirnica koje se deci danas daju. Moj sin je voleo kada zapržim malo brašna i kada ga tako porumenelog dodam u toplo mleko”, priseća se Ranka i dodaje da je u to vreme trudnica odnosno porodilja imala pravo na 105 dana pre i 105 dana posle porođaja. Nakon toga bi se jedno vreme radilo skraćeno, četiri sata.

Kaže da se dobro znalo ko je autoritet i da su deca više nego danas poštovala roditelje koji su itekako umeli da podviknu i kazne.

“Sva deca su ista, i ona često plačom umeju da zavaravaju roditelje koji onda, ako nisu istrajni, popuste. A to nije dobro. Treba biti dosledan i tačno odrediti šta se sme, a šta se ne sme. Ne treba popuštati pred dečijim plačom i histerijom, već jasno postaviti granice koje se moraju poštovati,” savetuje Ranka.

mama-beba-kompjuter
Pixabay.rs

Pokušala sam da iz sve tri „izvučem“ šta im je bilo najteže, šta ih je najviše zbunjivalo, bolelo, plašilo, umaralo, ali nisam uspela. Jednostavno, ništa im nije bilo teško. Današnja dostupnost informacijama, brz tempo života, neizvesnost, radno vreme protegnuto na ceo dan, poremećene vrednosti, otuđenost, klimavi brakovi, uzimaju danak i svakako „otežavaju“ podizanje deteta koje bi svakom roditelju trebalo da donosi više radosti nego brige i zbunjenosti. Uostalom, ponekad je dovoljno samo poslušati majčinski instinkt, koji, pokazalo se milion puta, retko kad pogreši. Što više informacija i saveta, to je više zbunjenosti. Čitajte i slušajte mudro i uživajte u svojoj deci, jer tako brzo porastu. Ono čega će se sećati neće biti vaši pokloni i skupa kolica, već vaše emocije, vaše igre sa njima i vreme koje ste im posvetili.

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski
Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here