Beograd Magazin

Liceulice: Luksuz ne čini život lepim, lepim ga čine svakodnevne sitnice

david jankovic
Foto: Liceulice

Magazin Liceulice zapošljava 118 uličnih prodavaca kojima je ovaj posao bio prelomni događaj u životu od kojeg je sve krenulo ka boljem. Šansa za zaposlenje, zarada i svakodnevna obaveza mnogima je donela novu životnu radost.

Liceulice je moguće kupiti na ulicama Beograda i Novog Sada i zato kada sledeći put naletite na nogog od uličnih prodavaca, znate šta vam je činiti.

Životnu priču jednog od prodavaca ovog magazina prenosimo u celosti.

“Daču ste sigurno upoznali na ulicama Beograda jer je, za deset godina koliko prodaje magazin, svojim vedrim duhom i prijateljskim pristupom osvojio srca kupaca. Optimizam ga nije napustio ni dok je bio primoran da živi u Prihvatilištu, gde je proveo devet godina. Ipak, sad očekuje srećan kraj za sebe i majku i pravi planove za povratak svojoj kući.

Vodio sam normalan život, nisam očekivao da će se dalje stvari tako odvijati. Imao sam baš lepo detinjstvo, putovao sam, obišao sam veliki deo Hrvatske. Završio sam ugostiteljsku školu, radio sam i kao roštiljdžija, to mi je prvi posao, još dok sam bio u srednjoj školi. Majka me je tada pitala što radim kad sam još u školi, rekao sam joj da moram da vidim kako je to kad se radi. Teško je, ali je lepo i kad se zarade pare. Uvek sam pažljivo raspolagao novcem, kupovao sam kasete, video snimke. Voleo sam muziku, da idem u KST. U jednom trenutku smo prodali stan koji smo imali, pa smo kupili kuću u Padinskoj Skeli, ali pare su se brzo potrošile i tad su nastali problemi. Nismo imali više novca da plaćamo račune, pa smo bili primorani da napustimo kuću i da se razdvojimo: ja sam bio u Prihvatilištu, a majka u domu za stare.

Za Liceulice sam čuo u Prihvatilištu, kada su tamo došle dve curice koje su mi ponudile da prodajem časopis. Nisam ni znao o čemu se radi dok me prijatelj nije ohrabrio da pokušamo, tako da, od 2011. godine, prodajem Liceulice. Prodaja je počela dobro da mi ide. Šetao sam gradom i prodavao. Kasnije sam drugu Marku predložio da i on krene, pa smo zajedno bili kod Doma omladine, gde sam i danas. Dosta se grad promenio za ovih deset godina. Ranije su tu prodavali sladoled, sad toga nema. Promenili su se i ljudi, sad svi znaju za Liceulice. Imam stalne kupce. Čim me nema malo duže na ulici, odmah pitaju gde sam. Pamtim scenu kada mi je prišao jedan dečak od sedam godina i zamolio svoju baku da mu kupi novine. To mi je davalo snagu da se trudim, naročito tih devet godina koliko sam bio u Prihvatilištu.

U Prihvatilištu je bilo svega, svakakvih mentaliteta i raznih situacija. Meni je mnogo teško palo što moram tamo da budem. Ostao sam jako dugo jer sam pod starateljstvom i vodio sam se kao radno nesposoban. Svi su me tada odbacili, i mene i majku. Najteže mi pada što nas niko ne zove od prijatelja i rodbine. Uvek ja zovem i nikad ne tražim nikakvu pomoć. Dosta mi je teško pala i korona. Nisam znao šta ću od sebe. Nisam mogao da obilazim majku koja je u drugom domu. Zaposlenima u domu je bilo čudno što me nema, navikli su da dolazim uvek kod nje. Sad idem jednom nedeljno.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by liceulice (@liceulice_)

Trenutno sam u Gerontološkom domu na Karaburmi. Bolje mi je nego u Prihvatilištu, lepo se slažem sa svima, hrana je bolja. Povratio sam pravnu sposobnost, trebalo bi i radnu. Hteo bih da nađem još neki posao, mada neću odustati od prodaje magazina. Liceulice mi je dalo vetar u leđa, dalo mi je snage da idem dalje. Sada postoji šansa da se vratimo u kuću. Mnogo se radujem tome. Mogu da zaradim da pristojno živim. Majka ima penziju. Mi se baš lepo slažemo i spremni smo da se vratimo u našu kuću i živimo normalno. Plan mi je da se vratimo tamo, da sredim kuću malo i prodam je da bismo kupili novu, malo bliže gradu.

Motivacija su mi male stvari. Imam puno interesovanja. Prepodne idem kod majke, posle prodajem časopis. Ustajem svako jutro da bih radio i zaradio da kupim sladoled leti, sok, kafu. Od države dobijam 3.000 mesečno i neke jednokratne pomoći. Od toga sam kupio pantalone, majicu. Skupljao sam i telefon da kupim. Imam sad profil i na Facebook-u: Tu imam i neke prijatelje iz srednje škole, pa se tako čujemo. Volim da sednem pola sata i čitam poruke koje mi stižu. To me ispunjava. Gledam boks i skejt preko telefona.

Puno je lepih trenutaka u mom životu. Imao sam i devojku u Domu. Ona me prva poljubila. Iznenadilo me to, ali rekla mi je da sam dobar i da me zbog toga voli. Rekla mi je i da sam njen momak i ja sam poslušao. Sad smo više prijatelji, zajedno skupljamo pare, pa volimo da kupimo pljeskavicu da jedemo. Čim sredim kuću, tražio bih ženu, najpre da se zabavljamo, pa, ako ona bude želela, da se venčamo. Ja bih pristao, što da ne. Devojke vuku sve konce, mi moramo da slušamo. Nije potreban luksuz da čini život lepim već svakodnevne sitnice. Voleo bih da u kući imam punu policu knjiga. To je bogatstvo. Zbog svega toga, mogu reći da sam srećan čovek.”

Izvor: Lice ulice

Glad u Srbiji je ogroman problem sa kojim moramo da se suočimo, kad neće država

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
321 Shares
321 Shares
Share via
Copy link