Luka Crepuljarević ima samo osamnaest godina, ali je domaćin i mladić za primer.
Pre deset godina ostao je bez oca, ima sestru i majku i sticejm tužnih okolnosti jedina je muška glava u porodici.
Nije ih izneverio, jer je ovaj mladi Zlatiborac odličan đak u Ekonomskoj školi, ali i vredan radnik koji nije želeo da porodično ognjište u selu Semegnjevo zaraste u korov i bude samo još jedno u nizu napuštenih domaćinstava u zlatiborskom kraju.
„Sa tatom sam dolazio u selo, a kasnije i sam kod bake.
Kad je ona bila već u poodmaklim godinama video sam tugu u njenim očima što ne može domaćinstvo da održava onako kako je bilo dok je otac bio živ.
Ja sam tada još bio mali, ali sam obećao čim malo ojačam da neću pustiti da tuđe ovce pasu naše livade i tako je i bilo.
U vreme epidemije korona virusa nastava se uglavnom odvija onlajn, ovde sam se opremio svim što mi je potrebno i tako pratim časove, kao što bih radio i od kuće koja se nalazi na Zlatiboru, a preostalo vreme radim na imanju“, rekao je za RINU ovaj vredni mladić.
I ukoliko bi vas put naveo na planinske proplanke u selo Semegnjevo, u dvorištu Crepuljarevića ništa ne bi ukazivalo da ovo domaćinstvo potpuno sam održava jedan srednjoškolac sa skoro svim peticama u dnevniku.
Luka ima ovce, jagnjad, svinje, plastenik, voćnjak i preko dva hektara zemlje koju sam kosi i priprema seno za stoku.
Pored šupe naslagana stoje drva koja je sam obezbedio i iscepao. Najmlađi je stanovnik u tom delu sela, preostalim meštanima pomaže kad god je u prilici i tako im izmami osmeh na lice.
“Komšiji svakog jutra muzem kravu jer on više nije u mogućnosti da obavlja te seoske poslove zbog godina, starijim bakama cepam drva kad god treba, one mi ispletu dzemper jer ne želim da im naplatim.
Međutim, iako mi nije nužda jer je od oca ostala penzija, a od škole imam stipendiju pošto sam odličan đak, volim i da zavrnem rukave kad god je potrbeno i tako zaradim neki dinar.
Ulažem u kuću na selu, promenio sam vrata, prozore, malo proširio sobu. Imam u planu da sazidam štalu.
Želim da kad bi moji pokojni otac i baka mogli da me vide da budu ponosni na mene”, rekao je Luka.
Najveću podršku mu pružaju majka i sestra, koje se nisu protivile njegovoj volji da svoje vreme i energiju uloži u rad na porodičnom imanju.
Prvobitno mu je majka spremala hranu da nosi sa sobom, ali i tada je Luka pokazao da sve može sam.
“Volim da pojedem, ali volim i da spremim. Nisam hteo mamu da opterećujem da mi stalno kuva i sprema u torbe.
Već sam naučio da kuvam, domaća pita sa ručno sukanim korama mi je specijalitet.
Ali, znam da napravim i rakiju, dzem od naših domaćih šljiva”, priča kroz osmeh ovaj srednjoškolac.
Kaže da njegovi vršnjaci i drugari različito gledaju na odluku da radi na seoskom imanju, dok oni vreme provode na društevnim mrežama i na treninzima.
“Život u Semegnjevu je moj veliki životni učitelj.
Rad na selu je moj hobi i moj sport, najsrećniji sam kad sve obaveze završim i pijem čaj u dvorištu”, rekao je Luka.
Ipak, ispred ovog mladića su pored rada i života na selu i veliki ciljevi kad je obrazovanje u pitanju.
Maturant je i ove godine upisuje na fakultet, nada se da će uspeti uskladiti i sve obaveze oko predavanja i ispita sa radom na selu, jer ne dozvoljava da se vrata na kući u Semegnjevu trajno zaključaju.
“Sebe za deset godina vidim kao mladog čoveka koji je završio fakultet, oženjenog i sa decom.
Nisam ja nikakav vuk samotnjak ovde na selu i želim zdravu i srećnu porodicu.
Možemo da živimo i na Zlatiboru, ako poslovi to budu od nas zahtevali, ali domaćinstvo u Semegnjevu ne sme da se ugasi.
Ovde sam preneo i slavu da slavimo, nema veće miline oko srca kad zapalite slavsku sveću ispod slika svojih predaka“, poručio je mladi Luka Crepuljarević koji je dokaz da savremene tehnologije i “tik tok čelendži” ponekad i gube bitku pred tradicijom i starim porodičnim vrednostima.
Olivera se zaljubila u Jovana čim ga je videla, iz ravnice se odselila na Goliju i rodila 6 dece
Dodaj komentar