Logor Jasenovac je bio najveći koncentracioni i logor smrti u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na prostoru okupirane Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata.
Formiran je u avgustu 1941. godine u okolini istoimenog gradića, a uništile su ga ustaše aprila 1945. godine da bi sakrile svoje zločine.
Aušvic Balkana
I dalje nije poznato koliko je tačno ljudi mučki ubijeno u koncetracionom logoru na teritoriji NDH. Dok neki smatraju da je oko 83.000 ljudi stradalo u Jasenovcu, neki pak misle da je ta cifra znatno veća, odnosno da se broj mrtvih kreće između 500 i 700.000 žrtava.
Profesor dr Gideon Grajf, glavni istraživač Instituta za holokaust „Šem olam” u Izraelu, otkrio je zastrašujuće podatke o mučenju žrtava u Jasenovcu tokom rada na studiji „Jasenovac, Aušvic Balkana“.
Na osnovu podataka do kojih je došao tokom četvorogodišnjeg istraživanja, Grajf kaže da je u Jasenovcu na najsvirepiji način ubijeno minimum 800.000 Srba i oko 40.000 Jevreja.
„Jasenovac je bio imperija smrti – istiće Grajf i dodaje da je revizionizam drugo ubistvo žrtava”, rekao je Grajf i istakao:
Pre 77 godina, 22. aprila, „pukle“ su logoraške žice na Savi i u proboj je krenula poslednja grupa logoraša. To je ujedno i Dan sećanja na sve žrtve i preživele zatočenike ovog stravičnog ustaškog logora, na genocid i žrtve Holokausta u Drugom svetskom ratu.
Jelena Radojičić Buhač (89) preživeli je svedok genocida nad Srbima u NDH i zatočenik Jasenovca.
I tada, 1941, strašno vreme je došlo iznenada, nekako se s neba sručilo među narod. Mrtvih je bilo na svakom koraku, baš kao danas kada ovaj virus trese ceo svet – priča Jelena za „Novosti„.
Baka Jelena ove dane provodi u vikendici u okolini Krčedina. Na kredencu drži spise, svedočanstva iz proteklih godina kako je tragala za bratom Ilijom, koji je kao i ona, bio „Dianino dete“.
Iku je, objašnjava, poslednji put videla u Zavodu za gluvoneme u Zagrebu, gde je bio centar Crvenog krsta i zborno mesto razvrstavanja dece.
Kada su nju vodili u Ludberg, mestašce između Koprivnice i Varaždina, na usvojenje, Iliju su baš kupale milosrdne sestre.
Potom su ga poslale na drugu stranu.
Brat od 4 godine zaklan sa bakom i dedom
– U Jasenovcu i Staroj Gradiški izgubila sam 86 rođaka. Brat Dušan od četiri godine zaklan je aprila 1942. zajedno sa bakom i dekom u selu Mlaka.
Preživeli su brat Živko i majka Ana i verovatno brat Ika, dok su oca Stevu ustaše pogubile maljem 1943. godine.
Rođena je u Jablancu, trećem selu nizvodno od Jasenovca. U njenom selu, sa svih strana okruženom rekom, ustaše su prvo zaplenile sve čamce.
Partizani, sa druge strane Save, prebacili su ih u Bosnu dan pre nego što su dželati došli.
– U selu sa leve obale reke sam prvi put gledala smrti u oči. Kada su aprila 1942. Nemci i ustaše došli pred našu izbegličku kuću da nas vode u Jasenovac, otac je probao da se sakrije na tavan.
Potkazali su nas. Ustaše su ušle u kuću i rekle da će ubiti majku i mene ako se ne preda.
Tata je izašao, a ja sam stajala u ćošku i gledala u cev ustaške puške misleći kako da padnem kada me ubiju. U glavi mi je bilo da se srušim na poliveni zemljani pod… Htela sam i mrtva da budem čista – seća se svakog detalja Jelena.
Ubili je zbog minđuša
Prvo ubistvo u životu videla je na ulazu u logor Stara Gradiška, prekoputa Jasenovca. Neka žena je pokušala da u punđi sakrije minđuše na ulazu, a ustaše su je otkrile i ubile metkom u glavu.
Uzeli su minđuše i bacili na gomilu.
– Pričala sam mnogo puta o hrvatskoj traci smrti koju sam prošla, ali nekako ljudi to nisu mogli da razumeju. Možda će sada biti jasnije kada smrt od ovog virusa kuca u svaku kuću, na svačija vrata, kada se umiranje naroda od zaraze odvija praktično preko TV ekrana.
Seća se baka i vremena kada su jasenovačke žice „pale“. Ustaše su pobegle krajem aprila uništivši prethodno logor.
Vonj smrti
Žene su pobili 21. aprila, a 22. je usledio juriš preživelih
Mnogo je ljudi umoreno i tek onda su ustaše otišle. Srpska deca, koja su bila razmeštena u hrvatskim porodicama, polako su se prikupljala tražeći svoje.
Ona je imala sreću da je majka Ana još 1944. pristigla iz radnog logora u Nemačkoj, pa ju je uzela iz ustaške porodice u Zlokovcu, gde su je smestili 1942.
– Majka je prihvatila brata Žarka, brata od strica Branka i mene i vratili smo se u Mlaku. Taj april 1945. pamtim po vonju smrti. Mrtvih je bilo svugde, na njivama, u bunarima, cela Sava je bila grobnica.
Nove vlasti se nisu baš snašle, kao da im nismo bili prioritet.
Potraga za bratom
Ilija, Ika, mali brat postao je Jelenina opsesija 1963. godine.
Tada je već bila u Zemunu zaposlena kao činovnik u bolnici kada je čula da u njenoj Zemunskoj bolnici radi časna sestra koja je u Zagrebu u Zavodu za gluvoneme kupala srpsku decu.
Kada ju je potražila u bolnici „nisu mogli da je nađu“. Sutradan je otišla u zemunski katolički samostan i tamo joj je rečeno da je „sestra otišla na drugo mesto“.
– Nikada nisam odustala od brata Ike. On je po rođenju imao crveni beleg na obrazu i sve se nadam da ću, kad prođe korona, možda imati više sreće. Mlađi je od mene.
Tražila sam ga preko spiskova Diane, preko filma koji je pre nekoliko godina snimao Tihomir Stanić a koji nije gotov. Nema arhiva od Zagreba do Jerusalima gde nisam zavirila.
Možda se ljudi posle korone probude bolji i shvate da užas može svakoga da pogodi – sa očajom i nadom zaključuje baka Jelena.
Od dželata nije bilo zaštite
– Od ustaša, dželata koji su u zlodelu uživali, nismo mogli da pobegnemo, nismo znali ni kako ni gde. Od ove sada zaraze postoji način da se umakne. Ne izlazi kad ne treba i ne izazivaj sudbinu! – poručuje svima baka Jelena.
Dostojno obeližiti
– I U ovo doba zaraze moramo dostojno obeležiti 75 godina od kraja Jasenovca. Ne smemo zaboraviti zločin i moramo nastaviti sa iznošenjem istine o karakteru NDH. Prošle godine u organizaciji Srpsko-hebrejskog centra i Instituta za Holokaust Šem Olam na Međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu u Jerusalimu, doneta je Deklaracija o Jasenovcu u kojoj se konstatuje genocid nad Srbima i drugima u NDH.
Nažalost, zbog korone ove godine neće biti masovnih okupljanja, ali istinu ni virus ne može da ubije – kaže dr Ljiljana Nikšić, naš diplomata, oranizator Izložbe o Jasenovcu u Njujorku, u UN, 2018. i Konferencije u Jerusalimu.
Film „Dnevnik Diane Budisavljević“ premijerno na RTS i HRT
Film “Dnevnik Diane Budisavljević” rediteljke Dane Budisavljević imaće svoju televizijsku premijeru u srijedu, 22. aprila 2020. u 21 čas na RTS-u, na dan kada se obeležava sećanje na proboj poslednje grupe zatvorenika logora Jasenovac, ujedno i dan sećanja na sve žrtve i preživele zatvorenike tog ustaškog logora.
Iste večeri, od u 20:05 sati film će biti prikazan i na prvom programu Hrvatske radiotelevizije (HRT).
“Dnevnik Diane Budisavljević” igrano je dokumentarni film o najboljim ljudima u najgorim vremenima.
Dianu Budisavljević glumi Alma Prica koja je za ulogu nagrađena Zlatnim Orionom na Filmskom festivalu glumca u Vinkovcima, kao i nagradom Jutarnjeg lista Zlatni studio.
Njenog supruga, lekara Julija Budisavljevića glumi slovenski glumac Igor Samobor, a uloge u ovom filmu ostvarili su neki od ponajboljih glumaca regiona, poput Mirjane Karanović, Livija Badurine, Arete Ćurković, Ermina Brava, Krešimira Mikića, Urše Raukar i Vilima Matule.
“Dnevnik Diane Budisavljević” igrao je u bioskopima širom Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bosne i Hercegovine gde ga je pogledalo više od 65 hiljada ljudi, a značajan interes iskazala je i srednjoškolska publika u Hrvatskoj, ali zbog epidemije izazvane korona virusom, film će u školske klupe čim se situacija normalizuje.
Ekipa filma trenutno radi na novom projektu “Od filma do muzeja”, virtualnom muzeju koji će za temu imati veliku priču o Diani Budisavljević i njenoj humanitarnoj akciji, a doneće i dosad neobjavljene materijale prikupljane i stvarane tokom višegodišnjeg istraživanja i rada na filmu.
Da li je vreme da Dijana Budisavljević konačno dobije mesto u istoriji koje joj pripada?
Dodaj komentar