Brz tempo života i stalno trčanje za profitom rezultira da stari zanati polako ali sigurno nestaju u zaborav.
Međutim, da je moguće spojiti lepo i korisno i od svega toga lepo živeti, pokazuje primer devojke iz Brusa, Ljubice Milutinović (35), koja je nenadano postala “čuvarka vatre” pomalo zaboravljenih zanata – tkanja i pletenja.
Ova diplomirana inženjerka arhitekture ipak nije sama sela za razboj, iako odlično zna da se njime služi, već je potpuno drugačije pristupila starim zanatima, čuvajući tradiciju i istovremeno zapošljavajući lokalno stanovništvo.
Osnovala je modni brend “Niti”, a moderno dizajnirane predmete od vune prodaje onlajn, uglavnom inostranim kupcima.
Moderno sa šmekom tradicije
Vreme na poslu najčešće provodi u automobilu jer su joj saradnice raštrkane po Srbiji. Dok jedne obilazi kako bi videla kako ide njihov rad i odnela im vunu, paralelno traži nove, jer posla ima sve više, a žena obučenih za rad na razboju sve manje.
Priča da je zovu i devojke koje žele da uče, paradoksalno – javljaju se iz velikih gradova, dok se u malim sredinama na pletenje i tkanje još uvek gleda kao „na nešto iz prošlih vremena“.
U intervjuu za Priče sa dušom otkriva da su njeni šalovi, prekrivači, ćebad za bebe i čarape napravljeni od domaće ovčje vune sa Zlatibora, a ćilimi i jastučnice su od vune iz Pirota.
Sve je istkano i ispleteno ručno i inspirisano tradicionalnim šarama koje su modernizovane i tako postale deo savremenog enterijera, unoseći tradiciju i toplinu.
Proizvodi nazvani po simbolima Srbije
Prema njenim rečima najbolje se prodaje ćilim Merak, prvi koji je dizajnirala.
Pošto nije znala kako da ga nazove, drugarica joj je, kada ga je videla, rekla: „E, baš je merak imati ovakav ćilim“ i ćilim je dobio ime, a ona postala kuma.
Svojim proizvodima često daje imena po manastirima i drugim simbolima Srbije, pa tako postoje ćebad Kopaonik, Tara, Golubac, Studenica, Žiča, Tamjanika, Toplica, a jedan šal je dobio ime Beograd.
– Detinjstvo sam provela u Brusu i u selu Botunja. Obe bake, i mamina i tatina su tkale, a najviše sam naučila od mamine mame, bake Milinke (92) koja živi sa nama. Obožavala sam da kao devojčica sednem pored nje dok tka i da zajedno radimo.
Prvi put sam sama nešto ozbiljnije istkala u osnovnoj školi, a potpuno se zainteresovala kada sam diplomirala – seća se Ljubica, koja danas poseduje sertifikat Ministarstva privrede „Otvorena šaka“ u oblasti tradicionalnih zanata, starih i umetničkih zanata i poslova domaće radinosti.
Primena znanja iz dizajna na babine rukotvorine
– Kada sam upisala Arhitektonski fakultet otišla sam u Beograd, učila i nisam se time bavila. Međutim, po diplomiranju počela sam da radim enterijere i nakon boljeg upoznavanja sa tržištem tepiha shvatila sam da je kvalitet i dugotrajnost ćilima bila neuporediva i sa proizvodima koji su se mogli naći čak i na luksuznom tržištu.
Naša kuća je uvek bila puna rukotvorina i ćilima starih i po 50 godina, a koje i danas koristimo bez problema. Nedostajao je dizajn koji će pomeriti granice u ovoj tradicionalnoj tehnici.
Koristeći znanja i iskustva stečena na fakultetu i kroz posao u arhitekturi i dizajnu počela sam na babine rukotvorine da gledam iz drugog ugla i poželela da im promenim boju, kompoziciju, šaru, udahnem nov život. Tako su nastale „Niti“ – rekla je za Priče sa dušom.
Arhitekturu zamenila preduzetništvom
Ljubica ističe da je ovaj posao lep, ali nimalo lak. Troškovi izrade su visoki, a tu je i luksuzno pakovanje koje zaokružuje celu priču.
Dodaje da ima onih koji smatraju da su cene nepristupačne, ali s druge strane ljudi koji više cene ručni rad smatraju da su adekvatne, čak i niže za tu vrstu proizvoda nego na drugim mestima u svetu.
– Baka je radila ćilime i prekrivače za krevete u raznim tehnikama. Jedna od poznatijih je „na daščicu“ ili „šipku“ (kada se prave petljice) ili „čvorovanje“ pa komadi budu čupavi ili kosmati.
Po završetku fakulteta, u arhitekturi nije bilo sjajnih plata, pa sam sve češće mislila o pokretanju privatnog posla. Dugo sam razmišljala, čak me je bilo i strah da otvorim svoju radnju, jer nisam znala kako će sve to da izgleda i da li ću opstati. Konačno, nakon mnogo čitanja o tkanju i učenja skupila sam snagu i krenula 2016. godine – seća se.
Penzionerkama iz rodnog kraja obezbedila dodatni prihod
Žene koje joj pomažu u tkanju pronašla je u Dragačevu, Sjenici i Brusu. Većina njih su penzionerke kojima ovakav vid angažovanja dosta znači kao dodatni prihod, a liderka je gospođa Milevica.
Njoj su 72 godine, u ovom poslu je više decenija, a često se šali sa Ljubicom da joj je ona najbolji saradnik svih ovih godina.
– Za ćebad su mi bili potrebni razboji velike širine, a toga uglavnom ima u Dragačevu. Pletilje su iz Brusa, a kako u porodičnoj kući imam i dva velika razboja, i tamo može da se tka. Planirala sam da tamo održim obuku – objašnjava.
Proces nastajanja “Niti”
Ljubica prvo dizajnira, odnosno nacrta skicu, zatim je odštampa na papiru, odabere vunu u željenim bojama, neke komade istka sama, ali većinu odnese ženama da nastave dalje da rade.
Tehnikom „klečanja“ na vertikalnom razboju tkaju se najraskošniji i najkomplikovaniji predmeti, kao što su pirotski ćilimi, i njom se dobija ravno tkanje i ćilimi koji nemaju naličje, odnosno isti su sa obe strane.
Tehnikom „pretkivanja“ na horizontalnim razbojima nastaju komadi poput ovog sa slike: šal – ćebe.
Mali deo se proda u Srbiji, proizvodi uglavnom za inostrano tržište
– Prodaja ide onlajn, a u poslednje vreme ima sve više kupaca koji poručuju na osnovu reklame „od usta do usta“. Klijenti iz Srbije su Beograđani i u manjem broju Novosađani, a nažalost, zbog loše platežne moći nema poziva iz drugih gradova.
Više od polovine kupaca su stranci ili naši ljudi koji pletene i tkane proizvode nose kao poklon prijateljima u dijaspori. Na prvom mestu je Slovenija, a zatim Nemačka i Sjedinjene Američke Države – kaže Ljubica.
Oduvek sanjala da napravi pravi srpski proizvod
Ona kaže da je oduvek želela da napravi proizvod koji će predstavljati Srbiju na osnovu svog kvaliteta i dizajna, a ne samo kao suvenir.
– Tkanje može da se održi samo ako ljudi zaista steknu potrebu da kupuju ovakve stvari za uređenje stanova i za poklone. Stranci vole da kupe nešto tkano ili pleteno jer vide da je sastav 100 odsto vuna, jer je prirodno, a pre svega potpuno lokalno. Bilo bi odlično kada bi se ovakve stvari nabavljale za veće projekte, recimo, za uređenje hotela.
Kad se bavite tkanjem, vi se nažalost takmičite i sa drugim firmama koje prave šalove, ali od drugih, jeftinijih materijala. Da bi neko kupio ovakav proizvod on mora u njemu da vidi neku dodatnu vrednost, a ne samo da kaže „da je kupio nešto što je nastalo ručnim radom“ – objašnjava Ljubica.
Dobija preporuke za projekte od kolega sa fakulteta
Podrška od kolega sa fakulteta nije izostala, ali često uz onu rečenicu „svaka ti čast, ali ja to ne bih mogao“.
Ljubica se slaže da je danas teško prodati proizvod, ali se trudi da uz drugačiji proizvod promeni percepciju kupaca.
– Kolege sa fakulteta koje lično ne poznajem pisale su mi da su me preporučile za neke projekte. To je divno, jer se veliki broj ljudi stalno žali kako su se ljudi danas izmenili i neće da pomognu i vide samo negativne primere u okolini, a meni se dešava da od ljudi od kojih to nisam očekivala dobijem preporuke i nove klijente.
To su ljudi koji vide vrednost. To je jedan od razloga zbog kojeg ne odustajem -objašnjava ona.
Povratak korenima
Dotakli smo se i motivacije. Šta Ljubicu inspiriše da stvara proizvod na kojem s ponosom može da napiše „made in Serbia“?
– Odrasla sam u tradicionalnoj porodici i brat i ja smo odgajani u tom duhu. On je veliki ljubitelj istorije i organizator Bruskog marša, koji se održava svakog oktobra. Što sam više putovala i što sam više toga videla, a živela sam u Sloveniji godinu dana, to sve više cenim stvari u Srbiji – kaže ona.
Dodaje da je u mladosti volela da ode negde u inostranstvo, a što je starija sve više se vraća našem mentalitetu i tradiciji.
– Da bismo cenili nečije vrednosti, moramo da cenimo sami sebe, odnosno naše vrednosti. Zbog toga mi je tužno kada vidim kako naši ljudi govore loše o nama samima i o Srbiji.
Moja želja je bila da istaknem neku lepu stvar, da vidim lepe stvari. Uostalom i mi kad odemo negde volimo da vidimo i kupimo nešto lepo, zar ne? – poručuje Ljubica za kraj razgovora.
Izvor: Priče sa dušom
3 sestre Maksić žive u jedinoj kući u selu, prave kečap od gloga i kafu od žira (FOTO)
Dodaj komentar