Već smo pisali o Ljiljani Bralović, majci dvoje dece, seljanki iz Pranjana koja je sa svojim narodom ustala spremna na odlučnu borbu protiv kompanije Rio Tinto. Ljiljana je poljoprivrednica, pesnikinja i članica udruženja književnika. Ona izrasta u simbol otpora rasprodaji našeg prirodnog bogatstva, budnosti onog dela stanovništva kojem je još uvek stalo do kolektivnog dobra, ali ona je žena koja sa svojom porodicom čuva onaj najlepši deo naše istorije i tradicije.
Kao i svaki čovek, koji se danas čovekom smatrati može, ona drži do svog dostojanstva, stava i ne dozvoljava nikakvo nametanje i uslovljavanje od strane onih koji sebe smatraju nekakvim moćnicima koji su novcem i silom navikli da otimaju sve što spada u njihovu interesnu zonu. Ljiljana je deo stare škole mišljenja kada su čast i čestitost bile reči od posebne važnosti.
To su oduvek bile mete tih beskrupuloznih ljudi, jer se bezličnim bićima i smesom mesi, govana i kostiju mnogo lakše manipuliše i vaja nego čeličnim karakterom.
Ljiljana živi i radi na porodičnom imanju, ispraća i dočekuje decu i njihove prijatelje želeći da predstavi svoje Pranjane u najlepšem svetlu. Tu su Bralovići od 1834. godine, na istom mestu i preživeli su mnoge okupatore i vojske koje su pokušale da prisvoje ono što im po pravdi i sudbini ne pripada. Nisu uspeli Turci, Nemci, Bugari… Neće ni Rio Tinto potpomognut domaćim politikantima koji brane interese korporacija uprkos ustavnoj obavezi da rade u interesu naroda i države Srbije.
Mnogo puta je ovaj narod verovao svojim vlastima, a retko kada se dogodilo da baš zbog te lakovere nisu bili izdati od strane istih tih sitnih duša koje istorija pamti kao velike državnike. Narod je uvek iz golog očaja morao da iznedri nekoga iz sopstvenih redova kako bi se oslobodio maltretiranja i nameta onih kojima ljudski životi predstavljaju samo brojeve u “stručnim” analizama.
Ljiljana nije Karađorđe, niti David koji uhodi Golijata. Nije mitsko biće. Ona je hrabra i visprena žena koja uživa u životu i radu na svom selu, među svojim komšijama i koja želi da sačuva ovo malo preostale srpske domaćinske duše.
Nedavno je o njoj snimljena i jedna epizoda serijala Da sam ja neko, čuvene novinarke Rade Đurić. Svako ko je pogledao emisiju, ukoliko je sačuvao iole srca i pameti, teško je mogao da suzdrži suzu. Emisija nije odisala tužnim tonom, već Ljiljaninom nepokolebljivom energijom, ponosom i čvrstim obećanjem da se planovi Rio Tinta u Srbiji neće ostvariti.
A šta na njenu borbu kaže njen sin Milan, koji već godinama radi u Kini, pokušavajući da ispuni neke drugačije životne ambicije i prikupi neponovljiva životna iskustva koje pruža život u Aziji. On je na svom Fejsbuk profilu objavio kratak tekst o borbi svoje majke, porodice i komšija protiv rudarskog giganta kome je do Srbije stalo kao i svakom okupatoru kroz istoriju. Prenosimo objavu u celosti.
Kad nađete jednu iskrenu seljanku da vam objasni šta se dešava, i ko smo mi, jer nepismeni idioti vode našu državu, pa vam ništa nije jasno…
Ko su sprski seljaci?
Pomodarska elita koristi reč “seljak” kao pogrdan naziv za svoje sugrađane koji već vekovima hrane našu zemlju, bore se u ratovima, oslobađaju je od okupatora, i dižu je na noge posle ratova. Ne boje se ni jedne vlasti, okupatora ili korporacije koja ih vidi kao pretnju.
Ko je Ljiljana Bralović?
Srpska seljanka, pesnikinja, revolucionarka, član udruženja književnika, i moja majka! Rođena i odrasla u Pranjanima, ceo život radi, piše i stvara na sve moguće načine, bori se protiv jadnika i idiota koji prodaju veru, istoriju i sve što imaju zarad bedne, trenutne dobiti.
Šta je Rio Tinto?
Internacionala korumpirana korporacija koja živi od tuđe bede, ništa im nije sveto, ruše svete pećine, finansiraju građanske ratove, podmićuju govnare poput onih koji vode Srbiju da bi došli do svojih ciljeva koji su bazirani isključivo na finansijskoj dobiti. Počev od građanskog rata u Papua Novoj Gvineji preko uništavanja svetih pećina Aboridžina pa do Pandorinih papira koji sadrže dokaze o podmićivanju moćnika zarad osiguranja dobiti, samo negativne činjenice okružuju ekocidnu kompaniju.
Ko vodi Srbiju?
Vekovni uticaji razčičitih strana izazvali su ukorenjenu podeljenost u srpskom društvu, pa se već decenijama od oslobođenja na vlasti smenjuje šljam i talog srpskog društva. Ni jedan domaćin i intelektualac neće da uđe u politiku jer zna ko je sa druge strane i da je tu jer mu je neko platio ili obećao nešto tuđe.
Ko sam ja?
Moje ime je Milan Bralović, moja porodica se doselila u Pranjane 1836. godine. Ja sam seljak iz Pranjana, na šta sam ponosan i što mi je donelo prednosti koje su me dovele gde jesam. Odrastao sam u Pranjanima i tu ću da se vratim i umrem kao i svi moji preci. Živim i školujem se u Narodnoj Republici Kini, vlasnik sam internacionalne kompanije koja se bavi proizvodnjom i prometom prehrambenih proizvoda i sve moje znanje direktno ili indirektno potiče iz Pranjana. To što trenutno ne živim tamo ne čini me ništa manje Pranjancem kao ni moje raseljene prijatelje i porodicu u Parizu, Sarajevu, Beču, Kanarskim Ostrvima, Čikagu, Melburnu, Pekingu, Hong Kongu, Londonu itd, to je naša dedovina i mi znamo da je ne damo!
Šta Kina radi sa izdajnicima?
Većina vidi Kinu po tome što vide u zapadnim medijima, no Kina je druga ekonomija u svetu i tu je samo zato što vodi pro kinesku politiku, što znači ako ste korumpirani plaćenik, koji zarad svoje dobiti šteti zajednici koja vam je poverena, nagrada je metak.
Šta će biti sa Pranjanima i rudnikom?
Pranjani i Pranjanci će ostati gde su već vekovima, nema neprijatelja koji je tu opstao pa neće ni Rio Tinto! A naši izdajnici? Oni će k’o Čaušesku, svako dobiti šta zaslužuje, a mi ćemo i dalje da nosimo šajkače i pijemo rakiju dok čekamo neke nove borbe da branimo dedovinu.
PS: Vučiću Pederu.
Iz priloženog se vidi da ministarka Zorana Mihajlović, premijerka Ana Brnabić i Aleksandar Vučić pred sobom imaju dve opcije. Da uđu u otvoreni, oružani sukob sa sopstvenim narodom ili da priznaju šta je do sada dogovoreno sa Rio Tintom, ko nas po tom pitanju pritiska i kome to oni polažu račune. Oni biraju veštački treći put popločan lažima, nazivajući borce za očuvanje prirodne sredine pseudoekolozima.
Ovaj režim opstaje na narodnoj neslozi i podelama, a svesno nas sve dublje guraju u to stanje jer oni imaju organizovanu grupu, od 700.000 tastera sa sektaškom knjižicom, koji za sitne ili naizgled krupne privilegije prodaju svoje sunarodnike, nacionalne i državne interese kao da sutra ne postoji. Imitiraju demokratiju i sa 25 odsto vladaju nad svima nama, neorganizovanima, podeljenima i posvađanima. Neke stvari poput vode i vazduha su nam svima zajedničke teme, tačke spajanja i tu ne bi smelo da dolazi do razmimoilaženja. Ne smeju nam oduzeti Srbiju, nikada!
Najveći neprijatelj ovog naroda je on sam. Njegova letargija, apatičnost, okrenutost isključivo ka svom „mikro kosmosu“ u kojem ni ne provaljujemo kako ga ovaj stvaran svet polako pretvara u crnu rupu. Veliku ulogu igraju i mediji, koji selektuju teme na kojima oni žele angažovanje, akciju i reakciju, a od nedavno su počeli da otvoreno podržavaju razliku između poželjne i nepoželjne diskriminacije. Priznati lekari i profesori preko noći su postali pseudodoktori, školovani i akademski obrazovani istoričari pseudoistoričari, a nedavno je konačno ozvaničena i etiketa pseudoekologa.
Mediji su se obrukali mnogo puta od kada ja hodam ovom planetom, ali ovolika količina jednoumlja za mene je nezapamćena. Navodno objektivni mediji ne dozvoljavaju drugo mišljenje na onim temama za koje smatraju da je drugo mišljenje suvišno i da smeta nekakvoj agendi. Pronašli su se i opozicioni i režimski mediji, satiričari i reporteri, Barbara i Kesić postali su jedno, a već na sledećoj temi vraćaju nas na staru prepandemijsku podelu. Otvoreno ismevaju polovinu nacije nazivajući ih različitim nazivima, a zapravo otkrivajući svoje pravo lice. Ukoliko se ljudi ne odupru od takvog narativa i ne shvate da je u solidarnosti naš spas i da to nije vrednost izvitopirene ideje komunizma, već pre svega ljudska vrednost bez koje jedna zajednica faktički i ne postoji.
Ukoliko se to ne dogodi, jako brzo, nema spasa ni za Pranjance ni za dolinu Jadra niti za bilo koga u Srbiji ko se pobuni u ime zdrave pameti. U tom slučaju, te ljude ne čeka dostojanstven život već časna smrt. Ako smo spremni da se odričemo svoga brata ili sestre onda jednostavno nikada nismo ni zasluživali bolje i žali bože onolikih života naših predaka u svim ratovima za slobodu.
Danas moramo ustati za ugrožena prava svakog pojedinca da bi nam svima bilo bolje sutra. Ne okrećite glavu i svoje lične iluzije i zablude u nekom trenutku stavite ad akta zarad nekoga ko živi tu pored tebe, a zapravo zarad nečega što se tiče svih nas. Svesnost da sebičnost, egoizam i potenciranje isključivo individualne svesti bez kolektivnog osećanja vodi nas direktno u provaliju. Već smo dozvolili najzagađeniji vazduh na svetu, dok smo se okrenuli neko je strpao reke u cevi i nastavlja da radi pod velom tajni, a sledeće su litijumske bušotine koje nam u perspektivi donose milijarde i leteće automobile. Vrlo bedan vic iz repertoara zlatno doba moderne Srbije.
Mislite divlji primitivci i obicni plemenci i inertni učmali palancani se kao i obicno na toj teritoriji opiru napretku i civilizaciji, isto kao kad su se bunili protiv železnice, elektrike itd. Pa onda to treba resiti na starinski nacin, motkom i pendrečenjem. Dokazano. Kad je bio drug Tito takvi nisu smeli da zucnu, jer su znali sta ih ceka, a da im nije bio taj isti drug Tito i da su se takvi pitali ni struju ne bi imali u tim vukojebinama.
Drugo, onaj ko neprekidno o sebi govori u mnozini je ludak, popisam se na kolektivizam, kad cujem rec narod uhvatim se za kurac, to nisam smislio ja nego Zivojin Pavlovic, zatim, nema odvratnijih ljudi od tih divljaka tu, koji siluju devojku zbog nekakvog jebenog gesta rukama, u cemu im se prikljucuju i njeni „roditelji“. Onda, jos jednom, obrisem kurac kolektivizmom, i na kraju, isto pitanje, da li jos uvek ne znate zbog cega ste onomad bombardovani?
Ah, da, ovi sto se neprekidno deru protiv civilizacije, sta oni misle o drugovima putleru i siju, „nedaju“ li oni kocoBo, i hoće li u NATO?
Ogavno. Kruska tome ne gine. To je gotova stvar. Dok „narod“ dize prljav kurac iskljucivo na ludosti i ludake i non stop se dere protiv civilizacije, i dok siluje normalne po instagramima, svake godine odatle pobegnu zauvek oko 60,000 normalnih, zvanicno, nezvanicno i vise, plus umru oko 40,000 vise nego sto se rode, to je znaci svake godine oko 100,000 manje da uzivaju u toj milini (spasu se od ludaka). Tako i treba. To je dobro.
Jos bolje je sto je aktuelna vlast podstakla sve te ludake da konacno pokazu svoje pravo lice i iskežene zube čistog zla, da svi mogu da vide sta su oni, onako kako su ih neki videli čim su tamo oko 1989 izgmizali iz rupa u kojima su ranije smrdeli i mrzeli. To je lepo, ne treba kriti svoju pravu prirodu i pretvarati se da si neko drugi, to nije zdravo. Ovo je ujedno i najveci i najvazniji rezultat aktuelne vlasti. Je li tako, tako je.
Ti jadnice mora da jako tesko zivis sam sa sobom!
Cim je pala u Ralji Rade Alapace sve je jasno
Mnogo mnogo ste nervozni gosn Banditn. Ajte vi malo pilulice za lilulice i chop chop u Vašu anglo korporativnu civilizaciju brzo brzo put pod nogice. I plaknite usput vaš prljavi k….uz blagu dozu anti depresiva i još koječega. Ajte moliću lepo.
Sasvim je opravdana borba za zdravu sredinu i niko normalan to ne spori. I svi treba da ustanemo protiv tog zla
Ali , nije smo zlo Rio Tinto – gde su drugi zagadjivaci? Gde je LIng Long, Smederevo , Bor, kako je ljudima u Vranicima, Prijevoru… ili su dupli arsini.
Ako imamo vajde od Kineza , o njima cutimo, a oni vec zagadili i unistili najplodniju zemlju oko Zrenjanina. A kad je u pitanju Rio Tinto, po kineskom receptu metak, Causesku i sl.
Znaci, momak radi nesto sa Kinezima i oni ne zagadjuju – oni prave zelene rudnike , jel? Pa gde to ima? Dakle, mi Srbi samo svoj interes gledamo, ako ja imam neku korist to je ok, a sve ostalo nije. Prilicno providno i jako neprimeren recnik za jednog mladog coveka.