Godinu ekološkog buđenja Srbije i vaskrsenje brige za narodni opstanak pred najezdom stranih rudarskih korporacija, predvođenih australijskim Rio Tintom i kanadskim Dandijem, medijski je zasenio i u drugi plan prekrio najtamniji mrak sa istoka Evrope u vidu bratoubilačkog rata u Ukrajini.
U nastavku tog mraka dočekali smo i ispratili izbore, a nakon što smo videli rezultate odlučili smo da nam je lepše bilo u dubokom, višedecenijskom snu. Epidemija apatije i razočaranja ponovo je zahvatila deo javnosti, ali zapravo ovaj izborni ciklus i njegov nikad dočekani kraj predstavlja tek početak druge četvrtine iscrpljujuće utakmice na život i smrt.
O tome koliko je važno povratiti medijsku pažnju na problematično iskopavanje litijuma, o rezultatima izbora i zaključcima koji su iz njih proistekli, o Vučićevim obećanjima da će od Loznice i doline Jadra napraviti Tokio uz pomoć “srpske nafte”, kao i o nastavku borbe poljoprivrednika, domaćina i istinskih ekoloških aktivista ponovo smo razgovarali sa predsednicom udruženja Suvoborska greda, pesnikinjom Ljiljanom Bralović.
Kad smo dogovarali intervju rekli ste mi da idete na sud “za pozivanje i učestvovanje na neprijavljenim skupovima”. Šta se dogodilo sa onim silnim pozivima na građansku neposlušnost, opozicionom kampanjom kako su ljudi bili u pravu i da se moraju odbaciti prijave protiv građana koji su učestvovali na blokadama saobraćajnica širom Srbije?
– Pravo da ti kažem, odavno sam naučila da ne slušam one koje se bore za cenzus i mandat. Draža mi je misao Mihaila Obrenovića ‘Neka svaki zna, da je zakon najviša volja u Srbiji…’ od pozivanja na građansku neposlušnost sve do magičnih tri posto. Nisu oni ni prvi ni poslednji koji su se okoristili o narodnu muku.
Davno sam tu lekciju naučila, tako da sam potpuno ravnodušna, jer nisam ni očekivala da će se mnogo baviti nama. Ja sam u ovu borbu ušla svesno, svojom voljom i na svoj rizik, i ne tražim, čak i ne želim, nikakvu pomoć od ljudi koji se bave politikom.
Oni su prolazni i nužno zlo, a ovo za šta se moji saborci i ja borimo je iznad procenta, mandata, vlasti i svega za šta se oni bore. Naravno, ima i među političarima patriota i kvalitetnih ljudi, samo što su svedeni na statističku grešku.
A što se tiče suda, Slobada nikada nije bila jeftina i ja sam spremna da platim koliko god bude trebalo i šta bude trebalo.
Prošli su izbori. Dok se čeka sastav nove Vlade i skupštinske većine u Beogradu, nema nikakve dileme da je Vučić sa skoro 60 odsto apsolutni vladar političkim nebom Srbije. Kakve ste zaključke Vi izvukli iz rezultata izbornog procesa?
– Zaključak je da naš narod strašno laže, da je podmitljiv, opijen, naivan, neinformisan i zadrt. Sa kim god razgovaram, svi su nezadovoljni, svi psuju, žale se, cvile, a onda – dobio Vučić. I nije dobio što ga vole i što mu veruju, već što ne mogu da priznaju da su bili u zabludi sve ove godine.
Znam neke koji još veruju da je Vuk Drašković patriota i desničar koji bi sutra doveo kralja na presto, ali eto ’ne daju komunjare’. Takođe, znam još više onih koji misle da će ovaj što izlazi iz frižidera napuniti njihove frižidere bar sa malo ‘leba i s ‘leba, jer im se život u to pretvorio: dati državi njeno i imati za hleb do idućeg meseca.
Nažalost, ma koliko izlizano zvučalo, većina Srba živi od ’leba i rijalitija’ i spremni su da svom silom svoje pileće pameti brane jadnog, od sveta neshvaćenog Aleka, koji će, kako vele, prvi u istoriji, sa vlasti sići go i bos jer sve dade narodu, koji je i pored tog silnog davanja, takođe go i bos. Veruj, nije se desilo ništa što nisam očekivala.
Pročitao sam prethodnih dana vrlo oštre osude u javnosti, naročito preko društvenih mreža, prema ljudima u Gornjim Nedeljicama, Dobrinji, Pranjanima i ostalim ugroženim selima koji su većinski glasali za naprednjake (ispravite me ako grešim). Da li su Vas takve osude zabolele, da li ste očekivali takve rezultate i kako objašnjavate dominaciju SNS-a u svim tim mestima za koje smo negde svi očekivali da će biti okosnica bunta protiv režima? Poljoprivrednici i starosedeoci su većinski izabrali da im, a i svima nama, sudbina zavisi od dogovora naših političara i multinacionalne rudarske korporacije?
– Nisu me te osude ni dotakle. Kakve to veze ima sa mnom i sa nama? Ko nas je osuđivao? Šta su ti učinili da nam bude bolje i da na izborima bude bolje? Najlakše je za poraz okriviti nekog drugog. Nisam se politikom ni bavila da bih bila razočarana. Mnogi koji neće rudnik, hoće Vučića. Jesam li ja kriva za to ili su možda malo krivi i oni drugi što se nisu potrudili da dođu do tih seljaka, meštana?
U našim selima nemaju ljudi mogućnost da čuju ništa drugo osim onog što im se servira na televizijama s nacionalnom frekvencijom. A SNS je đavolja vojska koja (je) danonoćno vrši(la) uticaj na ljude. Jedne su plašili da će ostati bez subvencija i penzija, druge podmićivali obećanjima da će im zaposliti decu, da će im obezbediti povoljnosti, asfaltirati puteve i otkud znam šta sve drugo. ’,Ne može se carstvo zadobiti na dušeku sve duvan pušeći.’
U našim selima su glasali kao i u ostatku Srbije. Mnogi mladi, učeni ljudi se vode u glasačkim spiskovima u svojim selima, ali ne žive ovde i nisu u prilici da glasaju. Starije ljude je lako izmanipulisati, nisu svesni koliko je bitno. Obično to ,’obave’ , kao obavezu a ne kao izbor puta u budućnost. Vode se onom ,’niko mi ni do sada ništa nije dao, dok mogu da radim, do tada ću i imati’.
Ne osećaju se kao učesnici sistema, kao neko ko o nečemu zaista odlučuje. Zapravo to i jeste tačno. O čemu mi odlučujemo’?
Imali smo mogućnost da izaberemo manje zlo jer niko od kandidata nije ponudio zaista dobra i ostvarljiva rešenja za mnogobrojne probleme koji su nalegli na leđa našeg naroda. Većina građana nije uspela da prepozna nekoga ko je pravi državnik, kadar da se odupre vetrovima i istoka i zapada. I onda postane najbitnija stvar na svetu kako su glasale Gornje Nedeljice!
Rat u Ukrajini je apsolutno zasenio problem Rio Tinta, odnosno iskopavanja litijuma i bora, zagađenja i svih drugih ekoloških pretnji koje su pre izbijanja sukoba bile u prvom planu naše javnosti. Baš u tom periodu ekipa okupljena u Savezu ekoloških organizacija Srbije organizovala je svojevrsni karavan kako bi ljude po čitavoj zemlji upoznala sa problemima pre nego što donesu odluku koje političke opcije će podržati. Kakav utisak imate, da li je misija bila neuspešna sa ove tačke gledišta?
– Kako se uzme. Mi nismo vodili političku kampanju, već smo se prvenstveno fokusirali na informacije o katastrofi koja bi nas zadesila ako bi u Srbiji otvorili desetak rudnika litijuma, plus onaj u Homolju sa cijanidom, pa Bor, Majdanpek… i da ne nabrajam. U tome smo uspeli, jer smo za dvadesetak dana skupili preko trideset hiljada potpisa.
Što se tiče izbora, tvrdo verujem – da nije bilo naših blokada i karavana, većina stranaka bi prošlo potpuno isto kao i kada su bojkotovali izbore. Tako da mislim da je sve poslužilo svrsi. Koliko-toliko smo probili medijsku blokadu i doprli bar do jednog značajnijeg broja ljudi.
Ako uzmemo u obzir da je svaki onaj ’sigurni glas morao izaći na glasanje’, a da dobar deo zdravomislećih ljudi nije mogao da izabere ’manje zlo’, izbori su odlično prošli.
Predsednik je u nedavnim intervjuima iznova vratio iskopavanje litijuma na sto. Ponovo priča o navodnim benefitima i zaradi koju možemo ostvariti na, kako kaže, „našoj nafti“. Da li je Rio Tinto završena priča, da li možda očekujete neku drugu rudarsku kompaniju koja će eksploatisati litijum i ima li uopšte šanse da domaći i strani profiteri zaborave na potencijalnu zaradu i ostave ljude na svojim imanjima s obzirom da cena litijuma višestruko ’skače’ u poslednjih godinu dana?
– Vidite, mi smo imali proverenu informaciju još onda kada je Uredba povučena da je Vučić dogovorio sa Rio Tintom da odlože otvaranje rudnika na godinu dana. Sve vreme smo to znali. Ni malo nismo iznenađeni njegovom pričom ’da je meni kašika masti, pa da ukradem dva jaja i da od komšinice pozajmim tepsiju – eh, kakva bi to pita bila’!
Obožava čovek da se frlja sa milijardama. Množi, sabira, diže na kvadrat i na kub, a narodu oči kao mačku Tomu kada u crtanom filmu udari u onaj aparat za kockanje – evri, dolari, franci, pare, pare pare…
I tako će u narednom periodu svi SNS jurišnici, analitičari, teoretičari i ispirači plitkih mozgova navaliti na ono malo zdrave pameti što nam je preostalo, pa će idućeg proleća u čuvenom glumačkom maniru reći da je poslušao svoj narod i da nam treba rudnik, jer će nas on spasti od praznih silosa sa pšenicom, rafova i tankova. Neće od kopanja odustati ni vlast ni Rio Tinto. A nećemo ni mi od odbrane.
Biće ovo duga borba. I teška.
Mesecima se najavljuje globalna glad, a nama na plodnim oranicama strane kompanije prave fabriku za proizvodnju guma, nudimo im svoj litijum i plodno zemljište od koga već danas zavisi naš opstanak. Na koliko nivoa je to apsurdno i da li je važniji novac od litijuma i rudne rente ili hrana u vremenima krize koja se uveliko nadvila nad nama?
– Kako kome. Oni koji imaju novac, ne brinu za glad. Oni stalno brinu samo o jednom: kako da ga imaju još, još, još! To je glad koju ne mogu da utole svi hlebovi na svetu. Ni sav novac na svetu. I zadnja para kada bi se slila u taj jedan nezajažljivi džep, opet ne bi bilo dovoljno! Mislili bi da ima još.
Glad će sigurno doći. To jest, glad hara svetom. U Etiopiji je za manje od godinu dana 1900 dece umrlo od gladi; u Jemenu 2018. godine 85000 dece, takođe od gladi. Ali to nije vest na koju će se obratiti pažnja u našim medijima. Više pažnje zavređuje ako se razboli pas neke Pink zvezdice nego ovi sumorni, strašni podaci. Jer kada bi se o tome pričalo, nekome bi se mogla upaliti neka lampica u glavi, pa bi se zapitao je li normalno da u doba gladi mi oranice pretvaramo u rudokope, u jalovišta, u gumare…
Pametni ljudi otimaju zemlju od mora, a mi bogom dano poklanjamo.
Da li je projektovana nestašica hrane konačno prilika da se Srbija preorijentiše na poljoprivredu i proizvodnju hrane, o kojoj se inače priča već 30 godina u svakoj izbornoj kampanji? Ima li naša država samostalnost da donese jednu takvu odluku ili ćemo domaće poljoprivrednike zameniti za inostrane rudarske korporacije?
– Hrana je nešto bez čega svet svakako ne može i za to ne treba čekati priliku. Prilika je i juče i danas i sutra. Svetu ne treba GMO hrana, treba mu zdrava, organska hrana koju mi možemo proizvoditi. I moramo proizvoditi. Ja sam se nadala da će ovi nesrećni vlastodršci, kada sve isprobaju, shvatiti da Srbija može samo od poljoprivrede da živi. Nažalost, oni ne žele da Srbija živi, već da oni žive.
Samo oni, šaka njih gladnih vlasti, bahaćenja, orgija, moći. Oni nisu država niti državnici, oni nisu neko ko ovom narodu i ovoj zemlji želi nešto dobro. Oni žele lični procenat, a mnogo je veći od litijuma nego od maline. I to nema nikakve veze sa tim da li naša država ima samostalnost (a nema je). I da imaju mogućnost izbora, opet bi birali rudnik!
Uzeli su ogroman novac da bi mimo zakona izdali more lokacijskih uslova i odobrenja. Ranije su tražili rupe u zakonu, sada prvo iskopaju rupu, pa oko nje naprave zakon da ovlaste i uprave strane korporacije. Mislite li vi da jedna korporacija poput Rio Tinta mari za Uredbe Vlade i Ane Brnabić?
Odlično znaju da ih uvek, što ucenom što mitom, mogu privoleti da se predomisle. Ali nas ne mogu. E, to je muka i stranih i domaćih okupatora.
Nakon izbora i novog razočaranja dela javnosti energija je, čini se, iznova rasuta. Utiska sam da ljudi poput Vas, Zlatka Kokanovića i Dragana Simovića, kao i svih onih iskrenih boraca za opstanak života u Srbiji, da nekolicina vas sada čuva taj plamičak slobode i vere u razum. Kakva su Vam predviđanja za naredni period? Očekujete li povratak na ulicu, očekujete li podršku i sabornost ili se osećate da ste prepušteni sami sebi?
– Uvek sam tvrdila da smo samo mi ostali nama. Od prvog saznanja da zemlju moramo braniti. Nisam ni očekivala da će vlast stati uz narod. Pa oni su ih i doveli, oni ih i održavaju. Ako narod na Jadru nije znao kakva je prljava prošlost iza Rio Tinta, oni koji su ih doveli to su morali znati. Mislim da su nam pozicije, bez obzira na sve, mnogo bolje nego pre godinu dana. Značajan broj ljudi je shvatio koje je to zlo i kakva nam opasnost preti. Znam ja da će Vučić činiti sve da pokaže da je budućnost Srbije u našim rukama i da će pokušati da okrene narod na nas, da nas optuži za nezaposlenost, da kočimo razvoj, da zbog šačice nas ’predviđenih za žrtvovanje’ gladuje dva miliona Beograđana, i ko zna šta još. Ali neće to ići baš glatko kako on možda misli.
Nećemo ići na ulice. Koncentrisaćemo se na lokalne sredine da što više ljudi prikupimo u naša udruženja, da budemo spremni za dolazak mašina, bušilica, geologa i drugih prevaranata koji će se neminovno pojaviti u vrlo kratkom roku.
A ulice će i same jako brzo oživeti. Napuniće ih prvo ovi koji su rekli: ’Dao mi sto evra, moram da ga glasam’. Pa oni kojima je obećao bolju cenu mleka i slagao, pa oni koji su poverovali u predizbornu cenu maline, pa oni što odustadoše od odlaska traktorima u Beograd, pa tako redom. Neće drumovi poželeti ustanika.
Nakon svega, kada biste podvukli crtu, izvukli sve zaključke i napravili plan za dalje, šta biste poručili svima nama, Vašim sugrađanima?
– Kada podvučem crtu, rezultat je sledeći: Povučen zakon o eksproprijaciji, promenjen zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, povučena Uredba o projektu Jadar, skupljeno 35000 potpisa za predlog novog zakona kojim bi bila uvedena zabrana iskopavanja litijuma bora i prateće asocijacije elemenata. Šest prekršajnih prijava i sedma mogućnost pokretanja krivičnog postupka zbog sprečavanja geologa da uzmu uzorke. Ja sam zadovoljna. Ja sam vrlo, vrlo zadovoljna. I nastaviću, umom, snagom i svom dušom svojom.
Moja poruka vama, mojim sugrađanima: podvucite crtu!
Dodaj komentar