limanski-park
Magazin Novi Sad

Limanski park sa 2 objekta od 300 m2 nije znak da smo velegrad

Skupština Grada donela je odluku – Novi Sad nije varošica nego velegrad. Tako se objašnjava usvajanje urbanističkog plana za uređenje Limana koji između ostalog podrazumeva izgradnju ugostiteljskog objekta od 300 metara kvardatnih u Limanskom parku, jednoj od retkih zelenih oaza koje su preostale u gradu.

Odluka se objašnjava time da smo mi velegrad , da je lepo da deca mogu da pojedu kolač dok su u parku i da prosto moramo da prihvatimo promene koje nam nadolaze.

Zamenik gradonačelnika napomenuo je da se mi eto bezveze nerviramo oko jednog objekta od 300 kvadrata kad ceo park ima 127.300 kvadrata.

Ostaje pitanje šta je sa osnovnom funkcijom koju bi parkovi trebalo da imaju? I da, nije jedan već dva objekta od po 300 metara kvadratnih plus prateći sadržaji.

Šta sve podrazumeva urbanistički plan za uređenje Limanskog parka?

Plan koji je usvojen na  sednici gradskog parlamenta predmet je polemike skoro godinu dana. Odnosi se na uređenje Limana, a deo koji je uznemirio javnost poslednjih dana odnosi se na mogućnost izgradnje ugostiteljskog objekta od 300 metara kvadratnih u samom parku.

Šta za sad znamo o tom objektu ?

limanski-park

Ono što se navodi u planu to je da bi objekat trebalo da se nalazi u južnom delu parka, da je površine maksimalno 300 metara kvadratnih, prizemne spratnosti te da sme da ima baštu odnosno terasu, ali da se ona ne sme zastakljivati.

U planu se spominje još jedan objekat od trista metara kvadratnih takođe u južnom delu parka. Reč je o objektu Javno komunalnog preduzeća „Zelenilo“ koji treba da služi tom preduzeću za održavanje parka.

Zelenilo već ima neka svoja „postrojenja“ u delu parka prema studentskim domovima, a građani Limana su se bunili protiv ove stavke u urbanističkom planu ali je ta primedba odbijena isto kao i ona protiv izgradnje ugostiteljskog objekta.

Ono što nije navedno niti detaljno objašnjeno u ovom planu je da li će izgradnja ovih objekata usloviti nove seče drveća u već ionako ogoljenom parku.

Pored ta dva objekta u planu se od novih sadržaja planiraju: javni sanitarni čvor, plato sa rekvizitima za igru dece, centralna pešačka promenada, centralni plato sa višenamenskim potrebama, ulazni parteri i drugo.

Zanimljivo je da se na početku dela o uređenju parka navodi da sve ovo treba da obezbedi neposredan kontakt posetilaca sa „prirodnim elementima“.

Dakle, nemamo više zelene oaze u gradu već neke prirodne elemente na koje ćemo naići između različtih platoa za višenamenske potrebe.

Od tog konakta sa prirodnim elementima čoveku bi najviše značilo da sedne na klupu u hladu ili da mu dete trči po travi okruženo drvećem, ali izgleda da su ti koncepti prevaziđeni pa ćemo dobiti platoe.

limanski-park 2

Čemu bi parkovi trebalo da služe

Ljudi se teško navikavaju na promene. I možemo uzeti u obzir da je novi izgled parka samo nešto za šta će ljudima trebati vremena da se naviknu. I da će upravo taj ugostiteljski objekat oko kojeg se sad digla prašina sa prvim lepim danom biti pun i tražiće se mesto više.

Međutim, moramo uzeti u obzir i osnovnu funkciju parkova u jednom gradu i čemu bi oni trebalo da služe.

Ne radi se o tome da li je park za varošicu ili velegrad, da li u Parizu može da se pojede kolač u parku, da li Njujork ima dva takva objekta.

Radi se o vazduhu koji dišemo u gradu koji se i ne može baš pohvaliti velikim procentom zelenila.

Ko god da je po jednom vrelom letnjem danu prošetao kroz centar, recimo u dva sata posle podne i došao do Dunavskog parka, seo samo na pet minuta osetio je svo bogatstvo i značaj jednog takve oaze u gradu čiji je centar kao naš bez trunke hlada.

I to nije samo naš subjektivni osećaj, istraživanja su pokazala da biljke, pogotovo u parkovima, leti mogu da smanje temperaturu i do 7 stepeni u odnosu na deo grada bez hlada.

Limanskom parku je dobrim delom godinama unazad već oduzeta ta funkcija.

Krošnje drveća mogu da smanje i uticaj jonizujućeg zračenja, ali i da smanje uticaj vetrova.

Ono što je najvažnije od svega to je da nam to drveće proizvodi kiseonik ali i prečišćava sve one materije koje u vazduhu ostavlja naš način života.

Za svako zdravo drvo treba da se borimo jer nekad samo to jedno drvo može da upije i do 40 kilograma mehaničkih čestica koje našim plućima ne bi ništa dobro donele.

Ali ko će razmišljati o česticama koje se na kraju krajeva i ne vide, kada će novi park od Novog Sada napraviti ne Srpsku Atinu već novi Pariz jugoistočne Evrope.

Ne bune se ljudi zato što ne vole kolač ili da im grad liči na uređene evropske metropole. Ljudi se bune jer vide sve manje drveća, a sve više automobila, kafića i ostalih potrošačkih centara u kojima se sve više guše.

A vazduha je sada i bukvalno sve manje.

Nisu fensi kafići ono što nedostaje ovom gradu već drveće koje može da nam prečisti vazduh koji dišemo.

Ne znam koliko će nam dva objekta od po 300 kvadratnih metara i tri platoa obogatiti društveni život i stvoriti osećaj da živimo u velegradu.

Ono što znam je da svaki grad u Evropi koji pretenduje da se „velegradom“ predstavi ima za cilj da podstakne ljude da koriste javni prevoz, voze bajseve i smanje upotrebu automobila.

Za svako drvo se ljudi bore i stalno se radi na povećanju procenta zelenila. Valjda zato što ljudi vole da dišu.

Mi smo sa druge strane obavešteni da bismo manje trebali da razmišljamo o toj vitalnoj funkciji, a više o tome da smo Evropska prestonica kulture, pa valjda bože moj ne možemo imati park sa hladom i klupama poput nekih paora.

Kod nas, nažalost, izgleda da još nije došla novost da ekologija itekako ima veze sa kulturom življenja. I da se kultura jednog grada upravo gleda i prema tome koliko je taj grad „zelen“ odnosno koliko je prilagođen očuvanju životne sredine.

Mi za sad imamo pametnija posla. Da parkove umesto drvećem punimo sadržajem koji može da se nađe u svakom ćošku u gradu.

A hladovinu ćemo da tražimo na nekim drugim mestima. Nismo valjda za džabe izgradili tolike tržne centre.

Kafić od 300 m2 u Limanskom parku je novo remek delo naših urbanista

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Saša Mandić

Saša Mandić

Član biblioteke, umereni zavisnik od društvenih mreža sa tendecijom ka ne toliko umerenoj zavisnosti. Volim život na ivici pun adrenalina pa mi pretrčavanja van pešačkog i probijanje rokova za vraćanje knjige nisu strani. Nemam televizor i cenim tišinu. Volim svoje ime jer zbunjuje ljude, a i dobro je u sučaju migracije u inostranstvo.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš