crna-gora-letovanje-plaza
Magazin Lifestyle

Kako letuje sirotinja? Sirotinjski! A gde letuje? Pa u Crnoj Gori…

Letovanje u Crnoj Gori sa sobom nosi razna iskustva. U ponudi su razni aranžmani, a svako se za izbor lokacije na kojoj će provesti svoj zasluženi odmor odlučuje spram svojih finansijskih mogućnosti. Evo kako odmor u Crnoj Gori vidi jedan od autora na portalu Lola magazin.

Stiglo je proleće i sunce je izmamilo ljude, saobraćajce i one druge kerove napolje. Prošla je sezona kukanja oko zime, grejanja, leda i gripe. Sada dolazi sezona kukanja zbog prolećnog umora, alergije i ko zna čega sve ne…

Nego gledam nešto, otkako je granulo prvo sunce, marketing sektaši me opsedaju: booking me podseća da leto brzo dolazi, sa bilborda po gradu vrište neke “super cene za super destinacije”, neki studentski aranžmani u Grčkoj, 12 dana – 3 noćenja, bog dragi da nas sačuva.

Poklekao sam. Počeo sam tražiti destinaciju na kojoj ću osoliti dupe ove godine. Proveo sam pola dana gledajući apartmane kategorija **** i ***** i plakao nad svojom sudbinom prokletom.

Došao sam do zaključka da nikad neću moći da letujem na nekim Maldivima, recimo. Niti ću prismrditi Kubi. A bogami, kako mi je krenulo u životu, teško da ću i do Bugarske.

Jer, vidite, dame i malobrojna gospodo, ja sam sirotinja.

A kako letuje sirotinja? Sirotinjski, jebiga. Gdje letuje sirotinja? U Crnoj Gori.

Zašto više nikad neću letovati u Sutomoru

Sedam ili osam dana u smeštaju bez zvezdica, u sobi bez prozora. Kao da si na kruzeru, samo bez đedova i pohotnih Švabica od 60 godina.

U ponudi je pisalo da soba poseduje TV, klimu, kuhinju, parking i pogled na more. 15 € po danu, bez boravišne takse.

(Kada bi se istorija mojih boravaka na Jadranu izdala u formi knjige, ta knjiga bi se sigurno zvala “Kako sirotinja letuje”.

Šta bih upisao u tu knjigu? Ajde da vidimo.)

Kada si došao dole, dočekao te sobičak za koji je onih Alenovih 30 kvadrata jebena vila u kakvoj su živeli Fernando Kolunga i Gabrijela Španić u sve i jednoj jebenoj meksičkoj seriji.

I znate šta? U sobu su, uprkos zakonima fizike, uspeli strpati – sve iz ponude.

Ima kuhinja. Tek sam na moru naučio da se kuhinjom može zvati i rešo sa rernom na kojem se ne može pošteno spremiti kafa, a kamoli napraviti supa koja će ti trebati umesto infuzije, jer ćeš otrovati stomak nekom pljeskavicom.

Ako se vratiš iz Crne Gore bez stomačnog virusa, kao da si došao iz Barselone bez magneta.

Ima TV. “Kome treba TV na moru?”, reći ćeš ti, Svetlana, koja čitaš ovaj tekst uz kafu na svom radnom mestu u Poreskoj upravi.

Svetlana, jedi govna. Ako je pisalo “TV”, hoću da ima TV. A ne ovo “Grundig” ili “ELIT” smeće sa “riblja kost” antenom i na kojem su programi poređani ovako: na 1. kanalu sneg, na drugom mestimično oblačno sa mećavom, na trećem zavičajna muzika, na četvrtom snežna oluja.

Dalje ni ne prebacujem.

Ima i parking, samo što nisu rekli da ćeš morati isparkirati auto svaki put kad naiđe kamion da pokupi smeće.

Rekli su na svojoj fb stranici da su 47 metara od plaže.

Jest’, ali žičarom.

(A žičare nema. Tabanaj sirotinjo 20 minuta do plićaka!)

“Da da, sirotinjo, apartman je klimatizovan”

Pogled na more u startu zaboravi. Na moru, u moru bespravno izgrađenih kuća na 4 sprata (gde prestaje “kuća”, a počinje “zgrada”, recite vi meni?!) pogled na more ćeš jedino imati:

ako se zagledaš u ono more na slici koju su okačili kako bi sakrili rupu u zidu,

ako komšija (čiji je smeštaj red ispred tebe do mora) otvori prozor,

kroz sneg na televizoru.

Zaboravi pogled na more. Gledaj ga sa plaže.

Za moje traume sa letovanja, kao što se može naslutiti iz redova iznad, kriva je Crna Gora.

Kao sirotinja, letovao sam isključivo u hercegnovskom zalivu.

Dole sam maltene lokalac, poznajem sve one male tajne uvale (čitaj “zavučene delove u kojima ima najmanje motornog ulja, smeća i morske trave”), poznajem svaki kamen, i DA, pio sam sa Vladom Georgijevim.

On je, inače, provodio svoje dane i noći na brodiću i privatavao mame čija decu su htela sliku sa Barbom.

Čitav svoj život sam letovao u paklu koji se prostire od Titove vile, ciganskih ringišpila i blatnih plićaka u Igalu, pa do trajekta u Kamenarima.

Dobro, jesam one jedne godine otišao u Bečiće (pre nego što su postali jebeni Monte Karlo) u hotel “Bellevue” – išli smo preko sindikata pokojne fabrike “Čajavec”. Tada sam prvi put video more.

Bio sam mali, pa mi je bilo svejedno što nema vode i što se u hotelskom restoranu dlaka u supi podrazumijeva.

Iz Bečića vučem još jednu traumu. Naime, molio sam i kumio mamu da obučem kupaći, da ne trčim gologuz po plaži, jer me je bilo sramota.

Ona je bila neumoljiva. Nije pomagalo ni “mama, stid me je”, ni “mama ja imam 17 godina”. Ništa…

Prepeačio sam, pijan i trezan, svaki sokak, “overio” svaku plažu, pozdravljao Dragana Nikolića sa “dobar dan, čika Dragane” ispred kuće mu u Đenovićima.

Išao sam Draganu Nikoliću po novine, jebote! Izbačen zbog pijanstva iz kluba na plaži, pa dan kasnije ušao tamo kao gospodin, popio nečiju platu, pa otplivao na drugu plažu bez plaćanja. To su retka lepa sećanja iz Crne Gore.

Ostalo je patnja.

Svađe i tuče sa lokalcima, smrad restorana i roštiljnica po obali, prljava šetališta, ringišpili i vašar, jefitini suveniri, jeftino vino, gazde kafića i njihov robovlasnički odnos prema radnicima i nama sirotinji.

Carinici. Konobari koji kradu, vlasnici apartmana koji kradu, taksisti koji kradu.

Muka mi je od Crne Gore. Ako mene pitate, pakao se nalazi na zemlji, i to negdje u ovom rejonu: Igalo, Topla, Herceg Novi, Zelenika, Meljine, Kumbor, Đenovići, Baošići, Bijela (mjesto koje je poznato kući koja je u vlasništvu Miloša Bojanića), Kamenari.

5 prelepih, manje poznatih mesta Crne Gore za letovanje

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku