Poslednju prestonicu srpskih despota pojela je vojvođanska ravnica, vekovi i nemar

Da li ste ikad čuli za Kupinik? Malu ostrvsku, poslednju srednjevekovnu srpsku prestonicu. Sada je zaboravljena, zarasla u korov, van svih udžbenika, putokaza, u malo spisa i zapisa. A nekad je bila dika, ponos i odbrana našeg naroda, no to se zaboravilo, tu slavu su odnele gonine, kao i izgled i svrhu i divljenje i poštovanje…

Kupinik, poslednja i zaboravljena prestonica srpskih despota, nalazi se u jugoistočnom delu Obedske bare, nedaleko od sela Kupinova, u donjem Sremu. Ovaj nekada grad od ogromne važnosti, tvrđava i utvrđenje nalazilo se na ostrvu okruženom močvarom i zbog toga je imao izuzetan strateško odbrambeni položaj. Posle pada Smedereva, ovde je 70 godina bio stub evropske odbrane od Osmanlija.

Podignuto na manjem ostrvu u mrtvaji Save, na obodu današnjeg rezervata Obedska bara, nekada skoro ceo vek centar evropske odbrane, a sad šipražje i ništa više.

U istorijskim izvorima prvi put se pominje krajem XIV veka u poveljama kralja Žigmunda Luksemburškog iz 1387. i 1388. godine. Nakon toga se učestalo pojavljuje u izvorima pod imenima: Kolpen, Kelpen, Kewlpen, Kewlpewn. Prvi nama poznati srpski velikaš koji poseduje Kupnik je Stefan Lazarević. Ne može se sa sigurnošću reći kad ga je dobio i kako ali se zna da ga poseduje njegov vazal Radič Postupović.

Nakon Stefana dobija ga Đurađ Branković, verovatno 1427. godine. Prema nekim izvorima on je preminuo od posledica rane zadobijene u Kupiniku prilikom borbe sa članovima porodice Hunjadi. Kupinik se posle njegove smrti najverovatnije vraća u posed ugarskog kralja.

Kralj Matija Korvin Kupinik dodeljuje Vuku Grujeviću po njegovom dolasku u Ugarsku 1464. godine. Kao vlasnici se kasnije pominju sremski Brankovići, Đorđe i Jovan. Ovo utvrđenje je verovatno bilo i njihov centar sudeći po broju pisama poslatih iz njega.

Poslednji gospodari ovog utvrđenja bili su udovica Jovana Brankovića, Jelena ( iz ugledne srpske porodice Jakšića) i njen sin iz drugog braka Stefan Berisavić.

Kupnik je razorio sultan Sulejman I Veličanstveni prilikom osvajanja Beograda 1521. godine, ali on konačno pada tek posle pet godina kada Osmani zauzimaju Srem.

Kako je bio duboko u samom carstvu on gubi svoj pogranični značaj, a i zub vremena počinje polako da nagriza ono malo što je od razorenog grada ostalo.

Preostaje samo selo Kupinovo.

Kupinik i takav predstavlja jedan od bolje očuvanih srednjevekovnih fortifikacionih kompleksa u Vojvodini i spada u takozvane „vodene gradove“. Nepravilne je četvorougaone osnove 57x 57, sa isturenim šestougaonom, osmougaonom i okruglom kulom na uglovima. Kule su bile povezane masivnim bedemima oko kojih je postojao rov dubine oko 3 a širine i do 17 metara na ulaznoj strani. Ulaz je bio kroz petu kulu na sredini severoistočnog bedemskog zida. Zidovi su građeni od lomljenog kamena spolja obloženog opekom.

Pretpostavlja se da je tvrđava prošla kroz dve faze u izgradnji – od utvrđenja ugarskog kralja prilagođena ratu hladnim oružjem, do utvrđenja srpske vlastele i despota XV i početka XVI veka sa topovskim kulama i dobro obezbeđena kapijom sa pokretnim mostom prilagođenim ratovanju artiljerijom i opasnosti od Turaka.

U blizini se nalazi i crkva svetog Luke koja se smatra najstarijom srpskom pravoslavnom građavinom u krajevima severno od Dunava i Save.

Kupinik do sada nije bio predmet temeljnih arheoloških i istorijskih istraživanja.