Slavljenje slave jedan je od najlepših srpskih običaja. Međutim, u današnje vreme obeležavanje krsne slave je izgubilo svoju primarnu funkciju i postalo neka vrsta povoda za napijanje i prejedanje, što svakako nije u skladu sa hrišćanskim običajima.
Više od 60 krsnih slava
Srpski narod obeležava više od 60 krsnih slava. Na dan Svetog Nikole najviše je svečara i onih koji odlaze na slavu, a najčešće se slave još i Aranđelovdan, Jovanjdan, Đurđevdan…
Pravoslavni zaštitnik srpskog doma obeležava se uz određena pravila i običaje. Međutim, mnogo je onih koji nemaju baš nikakve veze sa našom tradicijom.
Sve je više domaćina koji sebi dozvoljavaju planiranje slave po sopstvenom nahođenju, tako da se čitava slava pretvori ni u šta drugo do u sveopšti krkanluk i pijanku, piše Opanak.
Svetac zaštitnik doma i porodice tako biva potpuno zanemaren, a u prvi plan izbija upravo ljudski greh stomakougađanja, proždrljivosti i neumerenosti u hrani i piću.
Obeležavanje slave u srpskoj tradiciji i pravoslavlju
U vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima svečara. Na obredu osvećenja prisustvuje čitava porodica sa domaćinom. Čita se molitva, te se svetac – zaštitnik doma moli za zdravlje i blagostanje svih ukućana.
Tih dana pred slavu u porodici vlada vedra i duhovna atmosfera, teku pripreme – spremanje kuće i posluženja.
Poznato je da se kod Srba na slavu ne zove. U nekim našim krajevima gosti se pozivaju na poseban način, pa se u kuće gostiju šalje lepinja ili manji hleb koji se peče za slavu.
Moderno doba promenilo je sve, pa su i ovi stari običaji nestali, ili se poštuju radi reda. Na slavu se najčešće zove telefonom, iako je učtivije i prikladnije učiniti to lično i neposredno.
10 tipova osoba koje srećemo na srpskim slavama
Zablude o slavi
Mnogi domaćini ne znaju ni gde je u kući mesto slavskoj ikoni, pa je drže okačenu na bilo kom zidu, ili pak na ormanima kao ukrasni detalj.
Ikona se, bez ikakve sumnje, drži okačena na istočnom zidu, jer po pravoslavnom učenju sa istoka dolazi Spasitelj.
Kolač i žito glavna su obeležja slave. U crkvu se nose slavski kolač, kuvano žito, crno vino i sveća. Slavska sveća, ona veća, svečano se pali na dan slave, kad domaćin očita molitvu, neposredno pre rezanja osveštanog slavskog kolača.
Sveštenik u crkvi nad kolačem i žitom čita molitvu u slavu i čast sveca zaštitnika porodice i u spomen na upokojene pretke.
Ako se pripreme, a nisu osveštani, kolač i žito nemaju nikakav hrišćanski, pravoslavni smisao, kao što je i besmisleno da ih domaćini kupe umesto da ih pripreme u kući.
Ipak, naš narod naročito preteruje u jednom, ne sluteći da tako čini jedan od najvećih smrtnih grehova!
Nepoznavanju značaja i svrhe slavljenja slave
Oni koji ne nose kolač i žito u crkvu, a zovu goste na slavu, ne poštuju sveca svog doma već prave gozbu namenjenu gostima za obično prejedanje, čašćavanje i vođenje razgovora radi čistog druženja i ništa više.
Gosti se smenjuju od jutra do mraka, domaćice provedu slavu na nogama, služeći jedne, a sklanjajući za drugima.
Domaćin, često pripit, učestvuje u razgovorima o politici, državi, sistemu, praznoverju, dešavanjima u čaršiji.
Neke porodice odlutale su u veri toliko daleko da slave obeležavaju u kafanama i restoranima, uz muziku, sveopšte veselje i trubače.
Ovim je osnovni smisao vere i krsne slave doveden do apsurda.
Naročiti je greh kada se krsne slave u vreme velikih postova i posnih dana slave kao mrsne. Svi svečari trebalo bi da poštuju pravilo o posnim slavama i podsećaju se reči patrijarha Pavla: “Bolje je domaćinu da Nikoljdan ne slavi, nego da ga slavi uz mrsnu trpezu”.
Narod zaboravio običaje, a što popovi naplaćuju kao da su uradili ne znam šta, to nikom ništa. Sad su i popovi sačuvaj me Bože. O njima ni reči. … propoveda veru, a ni sami se ne pridržavaju toga što kažu, a nadu za shodno da uperen prstom ili zovu narod “na pokajanje ” a imaju po 3 stana, dvoja kola i slično. …