Koliko su deca naše najveće blago, naša budućnost i koliko se zapravo borimo „Za našu decu“ jasno je i po uvođenju i po ukidanju epidemioloških mera.
Živimo zapravo apsurd života. Najveća opasnost za javno zdravlje u Srbiji su vredna i pametna deca.
Krizni štab je danas svečano objavio da smo ponovo pobedili koronu. Istina, nisu baš tako rekli, ali kako drugačije zapravo izgleda to što je otvoreno i dopušteno gotovo sve.
Nema stega ni zabrana, ugostitelji će da rade, ljudi imaju gde da piju, imaju gde da se prave da su im životi totalno super, imaju gde da se slikaju sa osvežavajućim pićima posluženim u lusteru.
Vakcinacija je uspela. Korona ne postoji. Srbija je totalno kul. Biće Egzit. Biće Guča. Blagostanje na sve strane. Živeo Vučić, prvi sin svih srpskih sinova.
Otvoreno je gotovo sve. Mature nisu dozvoljene ali su uveliko zakazane. Haljine se spremaju, kod šminkerki, koje će sve devojke namolovati da izgledaju kao da su sve od jedne majke kraljice potekle, traži se termin više.
Sve može. Sve sem škola.
Dok se ministarstvo prosvete busa u grudi kako je ovo jedna uspešna školska godina i kako su genijalno izveli i tu nastavu na daljinu, i te časove na RTS-u i kako su razvalili Gugl učionicu, deca realno školu jedva da su videla.
Svi oni koji su nešto i naučili tokom ovog koronskog školovanja, naučili su to zahvaljujući samo svojim ličnim potrebama za znanjem i ponekom izuzetnom učitelju, nastavniku, profesoru.
Deca od 1. do 4. razreda, čitavu jednu školsku godinu u školu idu na po tri polusatna časa dnevno. Ukupno 100 minuta dnevno sa uračunatim jednim odmorom od 10 minuta. U učionicama i u hodnicima nose maske jer su odgovorni, koriste dezinfekciju, peru ruke. Deca su nam realno bolja i odgovornija od svih nas zajedno.
Razredi su podeljeni u dve grupe jer je procenjeno da u učionici sme da bude maksimum njih 15-16. Sa maskama, naravno. Ova deca svoje školske drugare ni ne poznaju. Zapravo upoznali su se prethodnih dana kada su organizovana fotografisanja dece da ostane uspomena i na ovu izgubljenu godinu pa su se na par minuta na dvorištu sastala cela odeljenja.
Dakle u Srbiji sve može. Sve sem škola. Znanje danas doziramo kao da je otrov. Daju nam ga tek toliko da se kaže da postoji, da se kaže da se na njemu radi.
Znate li šta još može u čitavom ovom apsurdu? Ne može u učionice, ne postoji drug iz klupe, ali drug iz busa može, kako ne bi moglo.
Ova deca koja se školuju tačno 90 minuta dnevno, jer u učionici sme da ih bude maksimum 16, redom će ići na školske izlete. Dakako, dozvoljene.
Prema unapred utvrđenom pravilniku putovanja, s kojim su se roditelji sa oduševljenjem složili, u autobusu treba da bude najmanje 45 učenika kako bi izlet mogao da bude realizovan.
Svakako da deca treba da idu na izlete i ekskurzije, to su iskustva koja se pamte, iskustva koja nas oblikuju. Pitanje je samo kako je to korona opasna za decu u školama, ali u autobusima nije.
Gotovo niko od roditelja se nije ni zapitao niti imalo zabrinuo, niko nije rekao „ljudi, da li ste svesni šta nam rade“, „ljudi, pa ovo nije normalno“, niko nije pitao zašto se ne otvore škole i deca ne dobiju svoji 4-5 časova od po 45 minuta kad već mogu u autobus, i to ne jedan razred već po dva, da se svima isplati put, da se proslavi nova pobeda.
Nastavljaju da nas kljucaju u zdrav mozak dok mozak potpuno ne nestane. I na pravom su putu. Dajte piće u lusteru, grozomornu muziku, malo utakmica da se navijači pobiju, dajte zvona i praporce pa da se vratimo životu i Srbiji.
Kakvo znanje, kakve knjige. Znaju oni jako dobro gde treba udariti. Udari u stub koji se jedva drži na nogama već decenijama. Uništi prosvetu, uništi promišljanje i neće imati ko da se suprotstavi.
Dobro znaju da ta naša deca zaista jesu najveća opasnost. Ne za koronu već za bezobrazluk, bahatost, lopovluk, za svako zlo koje živimo. Jer njih, našu decu, ne možete kupiti ni za vaučer, ni za loše plaćen posao u pogonu u kom se pada u nesvest, ni za šaku vitamina pa ni za one obećane tablete koje će dobiti Vesićevi školarci.
Dodaj komentar