Magazin

Sedela sam sa profesorkom i videla užasnu torturu koju trpi na kraju školske godine

Kraj školske godine može da nam pokaže mnoge stvari o našem društvu. Koliko bi dece da upiše medicinsku samo da bi mogli da zapale u Nemačku i Norvešku. Da će roditelji da dignu kredit za veštačke nokte, trepavice i haljinu za jedno veče. Ali da se njihove ambicije neće završiti na skupocenom maturskom izdanju njihove dece.

Kada dođe kraj školske godine sve ambicije, iracionalni strahovi, frustracije, neispunjeni snovi, karijere zaustavljene na pola puta, želja da se deca obezbede, želja da se od te dece i živi, sav taj krvožedni strah usmeri se ka profesorima koji zaključuju ocene.

To sam videla kada sam sedela sa jednom profesorkom na kafi od pola sata pre koji dan.

Može li od babe devojka ili od dvojke petica?

Kraj školske godine je ono na čemu svi zavidimo prosvetnim radnicima. Kraj juna a ti već na godišnjem i miran si do prvog septembra. Istina je da je taj kraj školske godine pakao sa pauzom od mesec i po dana jer počinje ponovo 15.avgusta kada se dešavaju popravni ispiti.

Dok sedim sa profesorkom fizike i zavidim joj na godišnjem koji je toliko bliži od mog, a i trajaće duže, zvoni telefon.

– Ne može, zaista ne može za njega ništa da se uradi. Celo polugodište se nije pojavljivao, na tom poslednjem odgovaranju skoro ništa nije znao mora na popravni.

Nastavlja razgovor kao da joj kafu nije prekinuo jedan potpuno neprimeren poziv koji dovodi u pitanje njen profesorski integritet, znanje i etiku. Ne komentariše poziv. Ali nakon deset minuta telefon zvoni ponovo.

– Znam da smo rekli da joj treba za prosek, ali ona jedva ima za četvorku. Ne može od toga više da se navuče. Čoveče, oni ne razlikuju merne jedinice, kakav odličan?!

Priča tiho, neprijatno joj je. I dalje ne komentariše pozive. Po tonu razgovora može biti razredna dotične dece a može biti i neka veća glavešina škole. Jasno mi je da prisustvujem procesu „urgiranja“ za ocene, istom onom koji je postojao i kada smo mi bili klinici, samo ovo je novi nivo – urgiranje na steroidima.

Treći put je zazvonio telefon.

– On stvarno mora na popravni, kažem ti nije se pojavljivao ni na jednom ocenjivanju, nek’ spremi šta treba za avgust i neka dođe. Ma kakva veća ocena pa ono su sve dvojke nemam na osnovu čega da izvlačim peticu.

Koliko su meni ovi pozivi delovali strahotno, toliko je za nju to bila najblaža varijanta „intervencije“ za „korekciju“ ocena. Ove školske godine je dobro prošla, prethodne su bile malo reći ćemo izazovnije.

„Ima onih koji dolaze tokom cele školske godine odnosno svaki put kada se desi loša ocena. I insitsitiraju na tome da neće niko njihovoj deci davati loše ocene. Pokažem kontrolni neki neće da gledaju kažu ne zanima me, drugi hoće da se radi kontrolni ponovo ali da se poništi ovo“

Ipak najgore je na kraju školske godine.

„Nekada sam isključivala telefon jer u početku nisam mogla da se snađem. Roditelji zovu i šalju poruke da se ocene promene. Nekad prete a nekad idu na to da zovu nekoliko puta dnevno intenzivno sa ciljem da stvore i pritisak i tako od trojke naprave peticu.“

Ima i onih koji su spremni na radikalnije metode.

„Najstrašnije je bilo kada je jedan tata došao na moja vrata – da se objasnimo. Ili je bilo strašnije kada su mom tati neki roditelji poručili „da smiri ćerku“ jer je malo mesto pa se svi znamo.“

Tako su ljudi ovde shvatili krilaticu da se bore za sebe i za svoje dete. Da milom ili silom isteraju neke brojke u knjižici da bi simulirali obrazovanje koje očigledno nemaju ni oni ni njihova deca.

Deca za koju se roditelji bore na ovom niovu ne znaju da napišu razlomak, ne razlikuju merne jedinice, ne znaju da množe trocifrene brojeve. Ova žena na sredini karijere shvatila je da mora da nauči da balansira. I nekad jednostavno da pusti, jer ako neće ona, veće hoće.

Šta se dešava sa tom decom ?

Vrlo često napuste gimnaziju koju su upisali na taj napumpani prosek i to na prvom polugodištu jer od deset predmeta imaju pet kečeva. Naravno profesori ih mrze. Ima onih sa jačom pozadinom pa završe i medicinu na gurku ubeđeni da u ljudskom telu postoje dva pankresa. Ti ostaju nas da leče, oni što znaju nešto uglavnom odlaze u inostranstvo.

Ima i onih što su im roditelji vilenili po školi i time sebi napravili najgoru moguću uslugu. Zato što i sada imaju dete i to od 36 godina koje im pravi rupe po nameštaju od ležanja, nesposobni za život al’ neće da rade za 35 hiljada jer su im roditelji objasnili da oni vrede više čak i kad ne znaju ništa da rade.

Neki prosto odluče da naprave bebe sa 19 godina . To je lakše nego škola, a roditelji će imati čime da se zbave sad kad više nema profesora da ih kinje za ocene.

Osnovne stvari u školi treba da se znaju. Ne zbog posla nego da kroz život ne bismo išli ko ovce i poverovali svakoj nebulozi sa interneta.

Fingirana trojka nam u tome neće pomoći.

Ali škola ne mora biti definicija onoga čime bismo mogli da se bavimo u životu. Dobar frizer je mnogo manja sramota za porodicu nego lekar koji je ubio nekog zbog neznanja.

Više ne zavidim ni jednom prosvetnom radniku na kraju školske godine. To je vreme kada se iznova suočavaju sa ljudima kojima treba dobra psihoterapija a ne sastanak sa razrednom. Oni vide propast a ne mogu ništa da urade.

Njihov zdrav razum, etika i stručnost na kraju moraju da se povinuju pred frustracijom, nezdravom ambicioznošću i poremećenim pogledom na svet jednog unesrećenog roditelja.

Umesto da gledaju generacije prosvećenih koji izlaze iz škole da naprave od ove države bolje mesto, oni vezanih ruku gledaju kako sa trake silaze onesposobljeni ljudi sa našminkanim knjižicama spremni da do kraja upropaste svet.

Zapravo svaki početak malih propasti naše budućnosti, počinje na kraju jedne školske godine…

Samo malo prepisani doktorati i masteri od 100€ definišu svu propast srpskog obrazovanja

Saša Mandić

Član biblioteke, umereni zavisnik od društvenih mreža sa tendecijom ka ne toliko umerenoj zavisnosti. Volim život na ivici pun adrenalina pa mi pretrčavanja van pešačkog i probijanje rokova za vraćanje knjige nisu strani. Nemam televizor i cenim tišinu. Volim svoje ime jer zbunjuje ljude, a i dobro je u sučaju migracije u inostranstvo.

komentar

Klikni da objaviš komentar

  • Svaka čast Saša na tekstu i zapažanjima! Bio bi red da školstvo bude nezavisno prvo od upliva vlastodržaca (jer svakoj vlasti odgovaraju podanici koji ne umeju da misle), drugo od bilo kakvog pritiska roditelja na ocenjivanje, privilegije i izdvajanje njihovog “sunca” nad drugima i treće da firme imaju prava dovoditi u pitanje validnost diploma. Nema tog društva koje će napredovati ako se ne unapredi, pre svega, kućno vaspitanje, poštovanje zasluženih autoriteta i stvarno znanje. Decu treba učiti da misle, da se trude shvatiti osnove i da poštuju one koji više znaju. Još jednom…ovaj tekst treba baciti u lice ministru i Vladi i vratiti prosvetarima pravo da vaspitavaju onako kako se vekovima pokazalo da valja.

OGLAS

PARTNERI SAJTA


160 Shares
160 Shares
Share via
Copy link