Svi roditelji žele da njihova deca budu dobri đaci verujući da će im školski uspeh pomoći da prođu bolje od ostalih u životu. Deca od sedme godine jure nekakav prosek, takmiče se i razvijaju egoizam i sebičnost kako bi sebi obezbedili pozicije. Takve norme se neguje u našim školama, a pravo znanje, solidarnost i sabornost ugrožene su kategorije.
Roditelji često mogu biti prilično agresivni u svojoj težnji da imaju odličnu decu. Psiholozi oduvek apeluju da svoje frustracije, nezalečene komplekse i ambicije ostave po strani u vaspitavanju dece, ali svi smo bili svedoci forsiranja i maltretiranja nekoga od drugara čiji roditelji su nekako zaboravili da detinjstvo mora biti najbezbrižniji period u ljudskom životu.
Pustite decu da se sami izbore, budite im podrška, ali u granicama razuma. Ništa ne ide na silu, a od proseka ocena, diploma ili društvenog statusa mnogo je važnije da vam deca izrastu u dobre osobe, koliko god to zapravo nema veze sa našom realnošću. Valjda smo svi svedoci da živimo u vremenu loših đaka, prevaranata, lopova i lažova, te da se znanje, poštenje i pristojnost u Srbiji jednostavno ne isplate.
Jako je teško vaspitavati decu u ovoj zemlji, ali i u ovom svetu materijalista, egomanijaka, samoživih manipulanata i narcisoidnih sociopata. Teško je u ovom ludilu stvarati kvalitetne ljude, gotovo nemoguće.
Zato mnogi roditelji biraju lakši put, pokazujući prečice svojim malim anđelima kako dostići cilj bez obzira na cenu. Na taj način od anđela oni zapravo prave demone. To kreće od najranijeg detinjstva i ne treba da nas čudi kada na internetu naiđemo na jednu ovakvu prepisku između razrednog starešine i zabrinute majke.
Ova majka moli razrednog da se njenom sinu poprave ocene kako bi školsku godinu završio sa odličnim uspehom. Ona je prvo probala da pridobije razrednog na sažaljenje jer su porodično propatili zbog zaražavanja virusom korona, ali kada je shvatila da razredni ne može mnogo da joj pomogne urgencijom kod drugih nastavnika, njen pristup se prilično promenio. Uostalom, pogledajte i sami prepisku.
Koliko su našem društvu ukucane u svest besmislene kovanice „dođeš mi, dođem ti“, „znam lika“, „imam super kombinaciju“, „mogu ja to da ti završim“, „kome ide koverat“… Ovakvi principi reflektuju se na sve slojeve i delove društva, a nisu pošteđeni ni najmlađi na kojima, kako volimo da kažemo, svet ostaje.
E pa jadni i ti mladi, a i taj i takav svet kada će ga naša deca, nas ovako kvarnih kao šupalj zub, preuzeti i razvijati kako bi pomerali granice „naprednog“. Mi negujemo korupciju, nepotizam i kronizam. U takvom okruženju i sa tim vrednostima vaspitavamo decu i očekujemo da će biti bolji ljudi. Znate šta? Neće sigurno.
Biće sigurno još veća govna od vas samih koji ih vaspitavate da budu zveri, a ne civilizovane osobe. „Majmun radi, što majmun vidi“ i „iver ne pada daleko od klade“. Kad smo mi ovakvi, kakvi li će oni zbog nas tek biti…
Zato sve češće možemo čitati kako se đaci agresivno i nasilno ponašaju prema svojim profesorima, a to nije počelo od juče.
Setim se tog nepotrebnog stresa i jurnjave pred svaki kraj školske godine i kroz celo telo mi prođe osećaj gađenja, zbog te toliko imbecilne nelagodnosti koja je nebitna u poređenju sa svim kasnijim životnim preprekama i teškoćama. Kada nas život iznabada, onako baš, pravim problemima, sigurno da bi vam oduzeta rezerva živaca zbog biologičarke ili neke druge nastavnice dobro došla u kasnijem dobu. Da mogu da vratim vreme, da šapnem sebi od 7 godina na uvo ponavljao bih samo ono što mi je majka govorila u svim mojim trenucima sumnji, razočaranja ili odustajanja.
– Veruj u sebe, slušaj svoje srce – govorila je često i hvala joj zauvek.
Dodaj komentar