Komentari na vest da Nikola Kojo napušta zemlju su:
Takvi nam ni ne trebaju!
Idi, tamo ćeš prati sudove!
Samo tebe čekaju!
Bogu hvala ima mlađih talentovanih glumaca koliko voliš!
…
Mi sve prisvajamo, čak i ljude, pa mislimo da imamo pravo da se ljutimo, vređamo, omalovažavamo kad neko odluči da ode iz Srbije.
Na koji način njegov odlazak bilo koga ugrožava? Hoćeš li ti prati čaše ili on, ako već do toga dođe? Hoćeš se ti pokajati ili progledati odlaskom ili on? Ti ćeš da mu plaćaš kartu za celu porodicu, tražiš smeštaj, plaćaš smeštaj, kupuješ lebac ili hot dog, zarađuješ dolar?
Zašto ljudi ovde nikako da skapiraju da je život kretanje… tok… kretanje…
Ne, ne moraš ostati zauvek u jednoj kući, u jednoj ulici, u jednom mestu i zamisli u jednoj državi… sa jednim čovekom!
Zamisli možeš da se seliš. Da pakuješ kofere i kad ne ideš na letovanje. Da vidiš. Da probaš. Da osetiš. Da se čak i zajebeš.
Možeš da se zajebeš!
Zamisli možeš i da se vratiš.
Samo ovde vlada zacementirano pravilo život na spratu porodične kuće, patološko čuvanje stalnog „sigurnog“ posla do penzije, jedan brak koliko god da je loš…
Trpljenje života pre nego probanje života.
Ovde se odlazak iz zemlje doživljava kao izdaja, a ne kao šansa ili širenje vidika.
Razvod kao očaj i krah, umesto dostojanstveno ispraćanje ljubavi koje više nema ili prodisavanje.
Izlazak iz porodične kuće kao nezahvalnost.
Ovde ljudi nikako da skapiraju da MOŽE drugačije.
Da MOŽE gde god na kugli zemaljskoj,
S kim god,
Kako god,
Koliko puta god,
Uspešno ili ne,
Zauvek ili privremeno,
S pranjem ili bez pranja čaša,
S novcem ili bez njega,
Kakve veze ima… dok je čovek zadovoljan, uzbuđen, dok još ima želju da vidi, da proba, da menja, dok živi SVOJ život…
Zar mu za to treba dozvola od naroda?!
Super tekst, još bolji stav autorke. Pljuju oni zavidni koji bi otišli sutra, samo nemaju priliku ili imaju, ali se boje. Kojo, samo napred, da uspeš preko, i da se ne vratiš ovde više nikada…Sreća prati hrabre!