samounistenje
Magazin

Kako izgleda proces samouništenja ljudske vrste?

Ovako:

Izađeš na terasu i vidiš kako je neko vrlo blizu tebe zapalio gume. Uradio je to bez dozvole, jer kome još treba dozvola za zagađivanje vazduha? Fabrike niču ko pečurke, svojim siktavim dimnjacima pljuju otrov u tvoje prozore.

Malo kasnije, prolazeći kraj glavnog puta, vidiš osam divljih deponija, jer ljudi vole da se guše u sopstvenom smeću. I govnima.

Čovek pred kućom danima testeri zdravo stablo hrasta, uradio je novu fasadu pre mesec dana. Lepa, onako oker boje, ugradio pvc prozore, hoće da se to sve vidi. Malo divljenja prolaznika biće mu ko potrebna infuzija.

Ko još ugrađuje silikone, a da se ne vide, ta varijanta ljudske potrebe za divljenjem.

Komunalci zaduženi da prazne kontejnere, zaboravljaju na one sa pet amablažom, pa sad kiša dobuje po plastičnim dvolitarskim flašama, deca ih preskaču, pijanci šutaju.

Ko je još video da u javnim preduzećima bilo šta funkcioniše, osim partijskog zapošljavanja i zevanja?

Ispred prodavnice dve žene se teraju u pizdu materinu zbog dece, pred decom.

“Nije on njega gurnuo, nego je tvoj sin mog sina nazvao konjem!”

Moj sin? Moj sin? Kravo jedna nevaspitana, ti ćeš meni da govoriš da je moj sin nekog ismevao i vređao, pizda ti materina!

A unutra u prodavnici jedna „gospođa“ u bež mantilu prepipava golim prstima treći hleb, uz coktanje „al Vas je ispekao“.

Pitam je što probada koru svakog hleba, kaže „za svoj novac mogu da radim šta hoću“

Pa ne možete, kažem.

Vidiš da mogu, uzme četvrti hleb i ode.

Može, u pravu je.

Ovde svako može sve, ali najviše od svega da se bahati nad onim što nije njegovo. Drvećem, zemljom, vazduhom, hlebom u radnji, breskvama u gajbici, parčetom ulice, psom lutalicom, lutalicom… Bahati se i svojata javna imovina, javne ustanove, pare građana.

Ovde se piša u bazen. Hlor će sanirati. Smeće se ostavlja u kabinama.

Piša se po wc dasci i pored nje u kafićima, ima čistačica, što da paziš?

Papir se baca pored kante. Smeće kraj puta. Kutije od cigareta kroz prozor.

Ovde se bez dozvole seče šuma, valja zaraditi ili sebe ogrejati, isušuje jezero, asfaltira kaldrma, dozidava soba ili terasa, parkira na mesto za invalide.

Ovde se šlajm i ružne reči pljuju po ulici podjednako.

Malo ko još kupi govno svog psa. Ne kupi ni svoja.

Mi ćemo izumreti od soptvenog smeća, kako onog što sejemo unaokolo, tako i onog što izgovaramo kroz usta. Uništiće nas zajedljivost, obest, gorčina, pakost, bavljenje tuđim životom, minimum odgovornosti, crknuta empatija, prisvajanje onog što nije naše…

Jer smo ludo pomislili da imamo pravo na to.

Ljudi, dosta je bilo, pustite planetu, spasimo Gretu!

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku