U vreme božićnih praznika koledari i koledarske pesme bili su neizostavan običaj. Domaćinstva su primala u posetu mladiće ili mlađe oženjene ljudi, koji su išli od kuće do kuće i pevali koledarske pesme. U njima su izražavali želje za napretkom doma u koji ulaze, srećom i zdravljem ukućana. Pesma je bila praćena odgovarajućim magijskim postupcima.
Naziv koledarski potiče od latinske reči “calenda”, koja znači prvi dan u mesecu. Pre primanja hrišćanstva koledarske pesme su pevane u proleće, a posle pod uticajem crkve počele su se pevati o Božiću prazniku na koji je prenesen starinski kult plodnosti, piše Nacionalna geografija.
Istražujući taj obred u južnom Pomoravlju etnolog Slobodan Zečević navodi da su dramski elementi u prvom planu dok je igra sekundarna.
Igra je bila njegov sastavni deo, jer se njom mora završiti obred, a kraj se obeležavao “kratkim orom” ili drugom igrom koja kratko traje.
Koledari su imali posebne uloge i u skladu sa tim nosili odgovarajuće maske. U okolini Leskovca mogli su se videti na primer: dedica, mlada, oale, pevači, gajdardžija i konjovoci koji su tovarili poklone na konje kojima su koledari darivani.
Najznačajnije radnje imali su “oale” ili “lesnici”. Na glavi su imali životinjske obrazine sa rogovima i bili odenuti ovčijim kožama. U rukama su držali drvene mačeve ili buzdovane koji su simbolizovali faluse kako bi u toku obreda vodili borbu protiv nevidljivih zlih duhova.
Radnje i mimika usmereni prema “snaški” koja je bila muškarac odeven u ženu potvđuju tvrdnje o poređenju buzdovana i falusa.
Pod maskom su predstvaljali mitska bića koja su predstavljana samom maskom. Za vreme obreda pevali bi i govorili izmenjenim glasom, a ako bi neko prepoznao lice koje stoji iza maske obred bi izgubio svaku svrhu. Verovalo se da su to šumski duhovi, lesnici koji su bili zažtitnici stoke. Stihovi pesama bi govorili takođe o napretku stoke, a na ovo navode i ovčije kože, rogovi i klepetuše.
Obred je počinjao 2. januara na dan Svetog Ignjata i trajao je u toku perioda “nekrštenih dana” do Bogojavljenja. Smatalo se da oni predstvaljaju period zlih duhova, a dužnost koledara bila je da ih odagnaju.
Koledari su u pohode kretali zorom, a obred se izvodio u samoj kući, sem u domaćinstvima koja su u žalosti.
Tako maskirani dizali su buku, mahali buzdovanima praveći borbene okrete, te udarajući po nameštaju zavirivali u skrivene delove domaćinstva.
Džarali su vatru prevrćući se po ognjištu i sve vreme zadirkivali “snašku” nepristojnim gestovima.
Na kraju cela grupa igrala je oko činije u kojoj su bili razni plodovi, koja se nakon toga dizala u vis, a taj detalj je označavao mađijanje za rast useva.
Pri odlasku koledari bi dobijali darove, a ponešto bi i ukrali. Izvođenje obreda danas je rekost, ali su njegovi tragovi očuvani u koledarskim pesmama naših krajeva.
Koledarske povorke su izbegavale jedna drugu, jer se njihov susret završao sukobom, tučom, ponekad i ubistvom što je bio loš predznak za celo selo.
Napuštena groblja narod je nazivao koledarskim jer se govorilo da u njemu leže koledari koji su u tuči izginuli, te sahranjeni na mestu pogibije.
Praktikovanje tog obreda pripadalo je prvestveno stočarskim kultovima, a u njemu je bilo i elemenata agrarnih kultova.
Obred je bio poznat i Slovenima kao i drugim evropskim narodima tako da ima širu osnovu. Karakter obreda je pretežno stočarski jer je stočarstvo imalo važnu ulogu u životu naših predaka. O tome svedoči i narodni izraz za stoku “blago”.
Pored tih činilaca do izražaja dolaze i totemistički i animistički pa se po Zečeviću ovde naziru i kult Sunca, vatre kao i tragovi mitskih biča.
U tekstovima koledarskih pesama uočljivi su i kasniji hrišćanski elementi, a prema etnologu Dušanu Bandiću koledarske maske i ponašanje jasno pokazuje da su oni predstavljali natprirodna bića, i da je njihova uloga bila slična položajnikovoj.
Kad ulaze koleđani u kuću
Dobar veče, koledo, domaćine, koledo!
Zatekosmo gde večera,
na trpezi vino pije,
Tvoj govedar kod goveda.
Krave ti se istelile,
sve volove vitoroge;
kobile se iždrebile,
svekonjice putonoge;
ovce ti se izjagnjile,
Sve ovčice svilorune.
Šobanin se naslonio
na grančicu oraovu.
Tud prolazi mlada moma,
da potkine tu grančicu.
Progovara čobanine:
“Devojčice belo lice,
Ko ti reza bornu suknju,
U skutovi razboritu,
U poasu saboritu?”
“Imam brata baš-terziju,
Te mi reza bornu suknju,
u skutovi razboritu,
u pojasu saboritu.
Autor: P. Marković
Izvor: Nacionalna geografija
“Božićno šaketanje”: Neobična tradicija kojom Peruanci ispraćaju tekuću godinu
Dodaj komentar