Dok se vlast najnovijim spotom, u kom funkcioneri Marija Obradović i Darko Glišić pripremaju sendviče za sve koji budu došli na skup „Budućnost Srbije“ 19. aprila, sprdaju sa Srbijom, neki dobri humani ljudi pomogli su samohranom ocu Goranu Stamenkoviću i njegovom 24-godišnjem teško bolesnom sinu Stefanu koji žive u babušničkom selu Mezgraja.
Stefana je majka napustila pre 16 godina. Otac ne radi od 2010. godine kada je pogon u kojem je radio u Babušnici zatvoren. A i da nije, teško bi uspevao da uskladi posao i negu sina. Žive od tuđe nege i pomoći.
Nekoliko dobrih ljudi, među kojima i poznati dobrotvor stolar Milorad Jurković – Mile, donirali su Stefanu hematološka kolica i antidekubitni dušek i ispunili obećanje koje su dali pre dve nedelje.
Vlast o ovome verovatno nema pojma, jer je trenutno zauzeta uveravanjem opozicije da ima veću podršku od njih (u ta ta ta, moj tata je policajac, a tvoj nije!) i da nisu sendvičari, budale i lopovi. Sve su to u spotu, čitajući sa kajrona, lepo objasnili Marija i Darko okruženi sendvičima umotanim u fini providni najlon.
Njihova briga nisu Goran i Stefan već da li će imati dovoljno sendviča za sve koji u petak budu došli na skup na kom će, kako su najavili, svi stajati da bi moglo lepo da se prebroji koliko ih „puno ima“.
Ova država je postala tužna i tačno više ne znam da li bih plakala ili se preselila u Babušnicu da me svi zaborave (čitaj ostave na miru).
Bujaju motivacioni govornici koji nam ko zatupljenim jaganjcima ponavljaju „Menjajte fokus, menjajte fokus!“
Aman, ljudi, gde više glavu da okrenem, u šta da gledam kad svuda megafoni, sendviči, šetnje, pištaljke, protesti, uvrede, zakrčen saobraćaj, autobusi, transparenti, policija, prepucavanja, uveravanja, nadjebavanja.
Ova država svršava očaj.
Neki ljudi su postali ko nahuškane životinje koje će da izginu za neke političke ideale, a na kraju se ispostavi, kao milion puta do sada, da su samo poslužili svrsi.
Više nisam sigurna da li će ovde ikada biti bolje. Smisao življenja već godinama se svodi na protestne skupove, bez obzira na čijoj strani stojiš.
Poumiraćemo sa pištaljkama u ustima, pokušavajući da sa vlasti skinemo i na vlast dovedemo takođe kvarljive ljude koji će nas onda uveravati da oni rade najbolje moguće, pozivaće nas na fiksne telefone i kucati na vrata pred izbore, deliće umesto sendviča mini pice na primer, popunjavaće biračke listiće odavno pomrlih, a mi ćemo onda te koje smo doveli rušiti da bismo doveli ponovo neke jednako kvarljive i tako sve u krug ko pas koji se vrti oko svog repa. S tim što od silnog vrćenja oduvek muka pripadne narodu, a ovima što su se dokopali stolica bude fino, bar jedno vreme, jedan mandat, dovoljan da sebi obezbede budućnost.
Vlast nikad neće biti sačinjena od super moralnih i bajnih ljudi koji će bratu od tetke reći „ne mogu da te zaposlim“ ili na primer pomoći mom ocu da živi od penzije u iznosu od 15.000 dinara.
Uvek iste face se smenjuju na našoj političkoj sceni, i nikako da trajno odjebu od politike, jer znaju, dobro znaju, kako se vlast može osladiti.
Ovde je oduvek bilo partijsko-rodbinskih zapošljavanja. Oduvek se krkalo na račun reprezentacije, s tim što su možda porudžbine iz menija bile različite, bilo bolesne dece koju leče dobrotvori, bilo korupcije, podmićivanja, bilo karanja po kancelarijama da bi se osigurao posao, bilo zaboravljenih od vlasti i prepuštenih bujici.
Juče su na račun budžeta jeli i krali jedni, danas to rade drugi, sutra će treći… sa varijacijama na temu iliti suptilnost kojom pokušavaju da jebu narod. S tim što se trenutna vlast najviše napalila.
Sve ovo što sam videla poslednjih nedelju dana, od protesta do organizovanja žurke pred zgradom Pinka na kojoj pomahnitali Željko pušta muziku, uz koju se giba Oliver Mandić koji će par dana kasnije ljubiti ruku Vučiću ko svecu, možda onu ruku kojom je napravio bananu klincu na košarkaškom igralištu, spot sa sendvičima, prebrojavanja… je slika Srbije u kojoj imam pravo da ne želim da učestvujem, jer mi se mnogo više dopada Srbija u kojoj su ljudine svi oni koji vide tugu i brigu čoveka kraj sebe, i pomognu mu, poput stolara Mileta i još nekolicine njih koji su nepokretnom mladiću i njegovom ocu omogućili da naprave bar jedan krug oko stare kuće, pored klimave tarabe, u zaseoku Babušnice.
Dodaj komentar