Ovih dana, ekipa teletabisa okupljenih oko portala „Čitaj Gari“ objavila je ekskluzivnu „vest“ – da je nekadašnji ministar policije, a potom i Vojske – Nebojša Stefanović finansijer portala Luftika. Vlasnik sam i odgovorni urednik od osnivanja u aprilu 2015. do danas i razmišljao sam da li uopšte da se bakćem time, jer je stvar groteksna i morbidna u isti mah.
Luftika je u ovoj stvari, sva je prilika, usputna i beznačajna šteta za onog ko je naredio da se hajka pokrene. Ipak, s obzirom na to da su njihove kolege sa istog lanca, NS uživo, prošle godine, takođe bez brnjice i takođe „ekskluzivno“, objavili da nas finansira Rokfeler, pozivam njihovog zajedničkog gazdu da se dogovori sam sa sobom – ko nas finansira i zašto, zaboga, mi ne osetimo blagodeti tog finansiranja.
No, da krenem ispočetka. Luftiku sam osnovao 20. aprila 2015. godine. Kroz ovu redakciju su prošli sjajni novinari, a neki od njih su se do danas zadržali. Od osnivanja portal beleži stalan rast poseta, a krajem 2021. smo ušli u 15 najposećenijih informativnih sajtova u Srbiji. Do kraja 2022. smo iz meseca u mesec imali više od milion jedinstvenih posetilaca iz Srbije, što je četvrtina punoletnog stanovništva. Tu je neko video opasnost.
U februaru prošle godine krenuli su napadi na serversku infrastrukturu sajta. Trajali su do aprila, a rezultiralo je povremenom nedostupnošću portala, veoma sporim učitavanjem stranica, padom poseta i prihoda. Ovo je s jedne strane iritiralo čitaoce, a s druge, nama je nanosilo nemalu štetu, s obzirom na činjenicu da smo jedini poftal od značaja u Srbiji koji se izdržava jedino od oglasa (zbog toga izgled sajta nije uvek idealan i nekad se čini da ima više oglasa nego teksta), Za 8 godina postojanja, nismo pričimili ni jedan dinar državnih (budžetskih) para, nijednu donaciju strane vlade ni fonda, iza Luftike ne stoji nikakav kapital sumnjivog porekla. Osnovan je i održava se jedino znanjem i specifičnom komunikacijom sa čitaocima.
Da skratim, odbranili smo se od napada na servere.
Istovremeno, krenulo je napad preko opskurnog portala NS uživo. U tekstu naslova dostojnig Maria Puza „Pokrajina u kandžama medijske mafije“, optužili su nas i redakcije portala Voice i 021 da živimo „isključivo od sumnjivih donacija Rokfelera, NED-a i drugih sponzora obojenih revolucija“. Kako rekoše, ovi mediji, uključujući i Luftiku „javljali u kriznim momentima, napadali državu i napredak i podržavali svako delovanje na polju rušenja društvene stabilnosti“.
U tom tekstu su slavodobitno najavili da će oni „kao društveno odgovorna redakcija, narednih dana potpuno razobličiti ovu medijsku hobotnicu“. Od tih „narednih dana“ prođe godina,
Možda nije bitno za ovu priču, ali ću svakako staviti ovde – vlasnici (stvarni vlasnici, ne oni upisani u APR) su mi se obratili preko posrednika i bili su zainteresovani za kupovinu Luftike. Jednostavno, takva saradnja u svojoj osnovi nije bila moguća ni teorijski. Nešto pre toga, za kupovinu većinskog udela u vlasništvu je bila zainteresovana i jedna poslovna grupacija iz Beograda, ali su se vizije razvoja razilazile.
Bilo kako bilo, nastavili smo dalje, sami. Onda je u oktobru prošle godine organizovan masovni napad na Luftika.rs s ciljem potpunog “ućutkivanja”. Napad se ogleda u lažnom prijavljivanju našeg sadržaja Fejsbuku i Guglu, zbog čega su nam te dve paltforme skoro u potpunosti ograničile domet objava i zaradu od oglašivača (više o tome OVDE). Za ovaj napad, naručilac je iznajmio farmu botova iz Indonezije. Usled drstičnog pada prihoda (u jednom trenutku pad je bio 90 %) bio sam prinuđen da otpustim 7 od 14 članova regakcije. Sedam odličnih novinara, neiskvarenih i poštenih osoba su u danu ostali bez posla. Odluku sam im saopštio lično, i to je jedan od najtežih trenutaka u mom životu.
Dok još uvek traju ovi masovni napadi, s neba pa u rebra javljaju se teleće glave iz portala Čitaj gari sa novim napadom. Isti potpis kao i prethodni napadi, samo su izvršioci drugi. Ne samo da nisu sposobni da dođu do bilo kakve „ekskluzivne“ informacije, nego nisu bili sposobni ni samostalno da osnuju nevladinu organizaciju koja formalno stoji iza neregistrovanog portala Čitaj gari. U prvobitnoj krivotvorenoj prijavi prilikom osnivanja njihovog „Omladinskog udruženja novinara Srbije“ dostavili su svoj statut koji je navodno usvojen 3 dana pre održavanja osnivačke skupštine na kojoj je navodno usvojen. Pošto nisu umeli ljudski da falsifikuju ni sopstvenu dokumentaciju, u Agenciji za privredne registre im je odbijena ta prijava.
Očigledno je posredi hibridni rat, koji još uvek traje. I očigledno je da neće prestati.
Svaka izvršna vlast po prirodi teži da bezgranično proširi svoju moć. U dobro uređenim društvima, među zrelim narodima, postoje institucije čiji je zadatak da ograničavaju izvršnu vlast, između ostalih parlament sa svojim telima, vrhovni sud zemlje, civilne agencije i, konačno, mediji. Mediji bi, u suštini svog postojanja, trebalo da ograničavaju vlast od prekoračenja svojih zakonom definisanih ovlaštenja. U suprotnom, nije medij, nego propagandna mašina ljudi koji su na vlasti.
S tim u vezi, imali smo (i imaćemo) tekstove koji kritikuju vlast i osvetljavaju primere zloupotrebe moći. Neki od tih tekstova su zaboleli nosioce javnih funkcija. Tako je, recimo, tekst Predsednik se usrao, o odluci Aleksandra Vučića da građane zaključa u stanove a na ulice pusti huligane i kriminalce (dok je još uvek bio ulepo sa Veljom Nevoljom) – pročitalo više od milion ljudi. To ga je zabolelo.
Recimo, Luftika je prvi medij u Srbiji koji je objavio tekst o prodaji oružja iz Srbije teroristima Islamske države u Jemenu, lancu prodaje oružja pod pokrovitelsjtvom države u kojem je značajnu ulogu imao Branko Stefanović, sada pokojni otac Nebojše Stefanovića.
Pisali smo o narečenom Nebojši iz Beograda (sve tekstove u kojima smo pisali o Nebojši Stefanoviću možete da vidite OVDE), o Đuki Bizonu, bati Andreju, nekadašnjem gradonačelniku Novog Sada Milošu Vučeviću a sada ministru obrane i njegovoj vezi sa kriminalnom, o organizovanim kriminalnim grupama koje operišu Novim Sadom i uživaju zaštitu „odozgo“…
Na kraju, svim kerovima i njihovim gazdama mogu da poručim samo jedno – čitaćemo se još!
Dodaj komentar